Italijanka u selu pored Sombora živi neobičan život – nezamislivo lep i slobodan

„Dok sam još živela u Italiji, nekako slučajno sam naletela preko interneta na Vojvodinu, posebno Sombor i okolinu. Bila je to ljubav na prvi pogled, odmah sam osetila da će to biti moje mesto. Dolazila sam par puta tu turistički da vidim svojim očima i uživo mi je bilo sve još lepše, tako da sam odlučila da se doselim ovde. Nisam se premišljala nijednom“, kaže Eleonora, koja u Svilojevu živi već šest godina.

Prvo se preselila u Sombor, gde je živela sama. Tu je upoznala puno ljudi i, kako kaže, od početka imala osećaj da je našla svoj dom.

„Jako me je fascinirao taj stari salaški život i znala sam da ću se jednog dana preseliti na selo negde u okolini Sombora. I takva je bila sudbina jer sam onda upoznala sadašnjeg muža koji je sa sela i porodično se uvek bavio poljoprivredom i životinjama. Posle nekog vremena sam se preselila kod njega i lepo sam se snašla u tom svetu. U početku mi je sve bilo novo, puno stvari je trebalo naučiti i puno i dalje učim stalno. Ako se duboko zagledam u sebe, mogu reći da me je ovde doveo jedan san: o slobodnom životu.“

U Srbiji imam slobodu kakve nema na Zapadu

Kaže, slobodan život ovde još postoji, barem u takvim manjim sredinama. Na Zapadu je to već jako teško, i zbog sistema, i zbog mentaliteta ljudi.

„Uglavnom svi samo rade za pare, a sistem hrani to i poklanja iluziju slobode jer mogu ići na more dve nedelje godišnje. Meni nije sloboda u tome, meni je sloboda u samostalnom životu, ako ne zavisim ni od koga, ako znam da sama u balansu sa prirodom proizvodim sebi i svojoj porodici hranu i sve što treba za život. Samo onda sam slobodna. Nisam svakako ni ja još potpuno slobodna jer biti 100 odsto samostalan je jako teško u tom svetu, ali svakako pokušavam da to budem koliko je moguće.“

U Italiji nije tako savršeno kako se misli

Eleonora je svesna da je Italija san mnogima odavde, ali kaže da ni tamo nije sve sjajno kako izgleda.

„Nekome se taj svet i stil dopadaju, meni nikako. Otkad živim u Srbiji, bila sam ukupno samo par puta u Italiji i osetila sam se tamo kao stranac. Samo sam jedva čekala da se vratim tu gde sam našla svoj mir i balans.“

I kako sada posle svega izgleda jedan njen dan?

„Još smo u početnoj fazi, kupili smo životinje kad nam se rodila beba i još se to sve formira polako. Imamo koze, krave, ovce, konje, kokoške i puno pasa. Trenutno proizvodimo uglavnom kozji sir i jaja, a pravim i domaće čajeve, domaće jabukovo sirće, nešto od prirodne kozmetike… Ako bog da, biće i kravljeg sira.“

Sireve pravim po italijanskim receptima

Sireve Eleonora pravi po italijanskim receptima, nabavila je opremu iz Italije i naučila neke tradicionalne procedure.

„Naši dani su jako zgusnuti, pogotovo pored malog deteta. Ja muzem koze dva puta dnevno, ujutro i predveče, pravim sir skoro svaki dan, kuća i kuhinja isto zahtevaju stalno puno posla. Muzem koze isključivo ručno jer je to sasvim drugačije nego muzilicom. Svaki dan gradimo zajedno poseban odnos ja i one, jako ih volim i meni je taj odnos sa njima najbitniji.“

Koze muzem svaki dan, praznik ili ne, kiša ili sunce

Kaže da put kojim je pošla njena porodica nije najlakši, ali se jako trude da svi budu srećni – i oni i životinje.

„Naše koze ne žive u štali, napolju su ceo dan, mame nisu odvojene od svojih jarića i zbog toga ja uzimam samo viška mleka. To bi neko gledao kao gubitak, a meni iskreno više izgleda kao uspeh jer sam u balansu sa njima. Uglavnom muž hrani i održava životinje, ja ako mogu pomažem, koliko stignem… On puno radi oko toga jer ima puno životinja koje stalno zahtevaju pažnju. Kad je sezona, stalno je na traktoru na njivama jer njima treba spremiti hranu, seno…“

Naša sagovornica priča i koliko je sve to što radi naporno i može li da se živi od toga.

„Lako nije, to sigurno. Treba to jako želeti i voleti, inače je teško izdržati takav ritam. Na farmi uvek ima jako puno posla, koze moram da muzem svaki dan, praznik ili ne, kiša ili sunce, toplo ili hladno… Mora se, nema šta. Ali vredi kad na kraju znaš šta staviš na sto, to je nešto što nema cenu. Mi ništa ne prskamo na njivi, životinje ne jedu ni soju ni koncentrat, potpuno prirodno ih hranimo. Možemo reći da je ova naša proizvodnja organska, samo još nemamo pečat, ali idemo svakako u tom pravcu. Za sada proizvode prodajem uglavnom preko svojih kontakata, nemam još ni ogromnu količinu mleka da bih mogla proizvoditi sir na veliko. Žitarice, seno i sve što muž radi na njivi za sada obezbedi hranu za životinje i nema puno viška, pogotovo posle takve suše kao što je bilo prošle godine… Počeli smo to sve da radimo za sebe kad nam se rodila beba da bi mogla zdravo da jede i da raste, pa samo ako ima viška, to prodajemo. A vidim da ima potražnje i, da imam više koza i mleka, mogla bih mnogo više da prodam. Sve je više svesnih ljudi koji gledaju na kvalitet hrane, tako da verujem da može da se lepo živi od toga.“

Zanimljivo je da je Eleonora do sada radila od kuće onlajn za jednu italijansku firmu koja se bavi prodajom solarnih panela.

„Polako to ostavljam jer iskreno mi se više isplati da se bavim samo tim što volim, i duhovno i finansijski. Ideja je da pojačamo priozvodnju kozjih proizvoda, ali ne želim ništa da forsiram jer čekam drugu bebu i znam da neću moći toliko da radim oko toga“, kaže Eleonora i dodaje da bi volela da imaju i svoje povrće i voće, kao i baštu.

Negujem se sapunom od kozjeg mleka koji sama pravim

A kako ona u svemu tome čuva ženstvenost, kako se neguje?

„Uglavnom koristim sve prirodno i skoro sve od kozmetike napravim sama. Za lice, ruke, telo, kosu… za sve jednostavno koristim sapun od kozjeg mleka, ništa drugo. Čak i pastu za zube pravim prirodnu, u prahu. Izbacili smo iz života svakakve hemije već godinama, i za ribanje kuće, za veš i sve ostalo. Pokušavamo da živimo u balansu sa prirodom, da ne trujemo ni sebe ni okolinu.“

Moje dete odrasta zdravo, sa životinjama

Tako gaji i dete.

„Dete jede samo domaće, sve spremam kod kuće, od hleba do sladoleda. Izbegavamo beli šećer i kvasac i ne jedemo nikakve konzervanse. Leti spremamo zimnicu, za hleb i picu koristim prirodni kvasac, ne kupujem ga. Uglavnom za sve koristim speltino brašno. Nadamo se da ćemo uskoro imati i svoje brašno, da ne moramo ni to više da kupujemo. Mislim da za dete ne postoji ništa bolje od toga – život na farmi u kontaktu sa životinjama… Ona je slobodna, nema strah ni od čega, uvek je napolju na svežem vazduhu. Hvala bogu, za dve i po godine nikad nije bila bolesna, samo joj je par puta malo curio nos, ali sve je prošlo od čaja od šipka i meda“, kaže Eleonora.

U Vojvodini se baš dobro jede

Tvrdi da u Italiji ništa ne bi bilo lakše.

„Srpski jezik sam naučila relativno brzo, malo sam učila u Italiji osnovnu gramatiku pre nego što sam se preselila, pa posle je došla praksa tu na terenu. Engleski sam namerno izbegavala već posle par meseci i tako sam mnogo brže mogla da naučim srpski. Što se tiče običaja… kao da sam tu već ceo život, sasvim sam se snašla od početka – u Italiji više od 30 godina nisam se tako dobro snalazila sa ljudima. Samo u kuhinji su mi ostale neke italijanske navike jer neke stvari baš volim, a volim i domaću ovdašnju kuhinju jer u Vojvodini se baš dobro jede. Muž mi je Mađar tako da mešamo stilove, ne pratim recepte, pravim bilo šta po fantaziji. Na kraju izgleda da svi uvek sve pojedu, tako da ovaj miks verovatno dobro ispadne.“

Utisak o Srbiji kvari bacanje đubreta svuda

Ali Eleonori ovde nešto i te kako smeta.

„Otkad sam se doselila ovde, najteže mi je da gledam kako ljudi bacaju smeće i kako lako uništavaju ovu divnu prirodu i seku drva kao dobar dan… Da ne pričamo o tome koliko otrova prskaju na njivama u poljoprivredi… To mi je baš teško da progutam. S druge strane, oduševilo me je kako ljudi znaju da opušteno žive i da se snalaze. Više su za jednostavan život nego u Italiji. Italijani su jako komplikovani i razmišljaju stalno o nekim nepotrebnim stvarima, njima je samo bitno da nešto izgleda super. Ovde nije tako i to sam baš zavolela. I nisu ljudi ni toliko sebični kao na Zapadu. Bilo šta da se dešava, uvek je neko spreman za pomoć.“

Moja budućnost je ovde, na nekom salašu

Na kraju, Eleonora otkriva gde vidi budućnost svoje porodice.

„Nikako se ne bih vratila u Italiju, moj dom je ovde bez obzira na to gde sam se rodila. Budućnost svoje porodice vidim ovde, naravno, eventualno van sela. Volela bih da živim na nekom salašu pored šume, one su mi slaba tačka, volela sam ih mnogo i u Italiji.“