Neostvarena strast
Postoje trenuci u životu kada srce govori jedno, a razum nešto sasvim drugo. Kada znaš da ne bi smeo, ali osećaš da bi voleo. Kada je između vas sve jasno, ali istovremeno potpuno nemoguće. Ovo je priča o jednoj takvoj strasti – tihoj, snažnoj i zauvek neostvarenoj.
Sve je počelo sasvim slučajno. Nisam ni slutio da će običan susret prerasti u osećanja koja će me pratiti mesecima, možda i godinama. Bila je to jedna od onih žena koja ostavlja trag gde god da se pojavi. Nije bila najlepša koju sam ikada video, ali imala je nešto što je činilo da ne mogu da skrenem pogled s nje. Možda su to bile njene oči, pametne i duboke, ili način na koji se smejala, kao da u tom trenutku ne postoji ništa drugo na svetu.
Naš odnos je bio prijateljski, bar na početku. Razgovarali smo, smejali se, delili male tajne iz svakodnevnog života. Svaki susret bio je ispunjen nekim neobjašnjivim elektricitetom, nekom energijom koja je oboje činila nervoznima i uzbuđenima u isto vreme. Govorili smo jedno drugom stvari koje se ne govore svakome. Delili smo poglede koji su trajali malo duže nego što bi trebalo.
I onda, jedne večeri, nešto se promenilo. Bili smo sami, u polumraku, okruženi tišinom. Vazduh između nas bio je težak, napet, prepun neizrečenog. Srce mi je ubrzano kucalo dok sam je gledao. Osetio sam kako joj ruke drhte dok je nameštala kosu. Znali smo šta osećamo, znali smo šta želimo – ali isto tako smo znali da ne smemo.
Približio sam se, mogao sam da osetim njen parfem, topao i sladak, pomalo opojan. Naša tela su bila toliko blizu da sam mogao da osetim njen dah na svojoj koži. Oči su joj se spustile na moje usne i tada sam znao – da napravim samo jedan pokret, sve bi se promenilo. Ali nisam.
U tom trenutku, vreme se zaustavilo. Mogao sam da vidim borbu u njenim očima – želju, ali i svest o tome da neke granice ne treba preći. Iako se nismo dodirnuli, sve se već desilo. Strast je bila tu, između nas, živa i stvarna, ali osuđena da ostane neostvarena.
Povukla se korak unazad, a ja sam znao da je to kraj. Nasmešila se, ali taj osmeh je nosio tugu. Znali smo da ćemo zauvek pamtiti ovaj trenutak, ali i da ćemo ga zauvek ostaviti iza sebe.
Dani su prolazili, ali sećanje na tu noć ostalo je urezano u meni. Nikada nismo razgovarali o tome. Nikada nismo prešli tu granicu. A opet, svaki put kada bismo se sreli, u pogledu bi nam se videlo ono što smo tada osetili.
Ponekad, najjače strasti nisu one koje se ostvare, već one koje ostanu nedosanjane, nedodirnute. One koje nas prate u mislima, u snovima, u trenucima kada ostanemo sami. Možda je baš ta neostvarenost ono što ih čini toliko posebnima.
Možda je ljubav koja nikada nije bila ispunjena zapravo najmoćnija od svih.
Facebook Comments