“Odrekla sam se intimnih odnosa s mužem 9 godina – i evo šta mi se desilo”
Ne znam da li da ovo pišem kao ispovest, kao upozorenje ili kao molbu za razumevanje. Možda je od svega po malo. Moj brak traje 15 godina. Moj muž je dobar čovek – radišan, miran, nikada me nije povredio. Imamo kuću, decu, naizgled sve. Ali ono što niko ne zna, to je da sam se pre devet godina svesno odrekla intimnih odnosa s njim.
Nije to došlo odjednom. Polako smo se udaljavali. Posao, deca, obaveze, stres. Počela sam da osećam da sam samo domaćica, majka, čistačica, kuvarica. Kad bi me muž dotakao, nisam osećala ništa. Više nisam želela ni poljubac, ni zagrljaj, a kamoli nešto više. I tako sam mu, jedne večeri, rekla: „Nemoj više, ne mogu.“
Nije se bunio. Pokušao je da priča sa mnom nekoliko puta, ali sam bila hladna, zatvorena, pomalo čak i gruba. I on je na kraju odustao. Povukao se. Nismo se svađali, samo je tišina postajala sve gušća. Nastavili smo da živimo zajedno, ali kao cimeri. Ja uvek umorna, on sve više u radionici ili ispred televizora. Ljubav je postala navika.
Godine su prolazile. I onda se nešto u meni počelo buditi. Telo koje je godinama bilo uspavano, počelo je da se javlja. Nije to bila samo fizička želja – to je bila glad za pažnjom, za nežnošću, za pogledom koji kaže: „Lepa si. Žena si.“ Ali taj pogled više nisam imala kod kuće. Moj muž me je gledao kao komad nameštaja – navikao da sam tu, ali više ne vidi šta sam.
Onda se pojavio On. Neko sasvim neplaniran. Bio je to čovek koga sam ranije jedva primećivala – tiši, ozbiljniji, uvek ljubazan. Počeo je da mi pomaže oko nekih stvari, da dolazi češće. Počeli smo da razgovaramo. I ti razgovori su mi otvorili rane za koje sam mislila da su zarasle.
U njegovim očima sam ponovo bila žena. On me je slušao, gledao, razumeo. A onda je došao i taj trenutak. Nije bio planiran. Nije bio čak ni romantičan. Samo… desio se. Dodir. Drhtaj. Zaboravljena osećanja. Prvi put posle devet godina osetila sam da sam živa.
Nakon toga, nisam mogla da se prepoznam. Po danu sam bila ista supruga, majka, domaćica. Po noći sam razmišljala o nekom drugom. I ne – nije to bila samo strast. To je bio beg iz tišine u kojoj sam bila zarobljena skoro deceniju.
I sad, posle svega, pitam se – ko je kriv? Ja, što sam se ugasila, pa onda ponovo zapalila s nekim drugim? Ili on, što je prestao da se trudi kad sam mu zatvorila vrata? Možda oboje. Možda niko. Možda je samo život takav – uzme ti ono što ne neguješ.
Danas se osećam podeljeno. Na površini sam još uvek ista – žena u braku, majka, stub kuće. A ispod kože sam nešto drugo. Moje telo pamti dodire koje muž više ne zna da pruži. Moje srce luta između navike i potrebe.
Ne znam šta će biti. Znam samo da nisam više ona žena koja je mogla godinama da ćuti i podnosi. I da nijedna tišina nije vredna toga da zaboraviš ko si.
Ovo pišem možda za sve žene koje ćute. Koje žive bez dodira, bez pogleda, bez nežnosti. Koje misle da su loše jer im fali nešto što se ne vidi. Niste loše. Samo ste žive. I telo pamti ono što srce prećuti.
About the Author
