“Muž me zapostavlja… ali ljubavnik je uvek tu za mene”
Ne znam kad se tačno dogodio prelom u mom braku, ali danas mogu sa sigurnošću da kažem – više nismo ono što smo nekada bili. Bila sam devojka puna snova, sa željom za nežnošću, pažnjom, ljubavlju. Kada sam upoznala mog sadašnjeg muža, verovala sam da je on taj – čovek koji će me voleti bezuslovno, koji će me slušati, grliti kad sam slaba, i biti uz mene ne samo telom, već i dušom.
I u početku je sve bilo baš tako. Prvih nekoliko godina braka bile su ispunjene ljubavlju, pažnjom, nežnim rečima. Delili smo sve – osmehe, suze, snove. A onda, polako, kao da je neko ugašavao svetlo koje nas je grejalo. Njegova pažnja je počela da slabi. Posao je postajao sve važniji, obaveze su se nizale, a ja sam ostajala u pozadini, tiha i usamljena.
Počela sam da se pitam – da li sam još uvek žena koja nekome znači? Da li me još neko može pogledati i videti lepotu koju sam zaboravila da posedujem?
Upravo tada, u jednom potpuno običnom trenutku, pojavila se osoba koja me je ponovo podsetila na to kako je to – biti viđena. Nije bilo ništa planirano, ništa namerno. Bio je to muškarac iz mog okruženja, stariji od mene nekoliko godina, ali pažljiv, nežan, i – što je najvažnije – zainteresovan. Ne za moju ulogu žene, domaćice, majke… već za mene, kao osobu. Počeli smo razgovarati, slučajno se sretati, i pre nego što sam mogla da shvatim šta se dešava – osetila sam život u sebi. Pravi, iskreni, ženski život.
Nisam se odmah prepustila. Imala sam grižu savesti, naravno. Brak mi je i dalje bio svetinja, makar i samo u teoriji. Ali iz dana u dan, dok sam u svom domu bila nevidljiva, s njim sam bila sve. Slušao me je, gledao, razumeo. I najvažnije – nije tražio ništa, samo je davao. A ja sam bila žedna pažnje koju nisam dobijala godinama.
Naša veza je počela nevinim razgovorima, a završila se poljupcem u trenutku slabosti. Taj poljubac me je probudio. U tom trenutku sam znala da nisam mrtva iznutra – još uvek mogu da volim, da želim, da budem voljena.
Danas, dok moj muž i dalje luta svojim svetovima, zatvoren u obaveze i distancu, ja se nalazim u paralelnom svetu koji mi daje ono što mi treba. Ne opravdavam se. Znam da bi mnogi osudili moj izbor. Ali isto tako znam koliko sam puta plakala, ćutala, molila pogledom da me primeti. A ljubavnik je tu – ne traži ništa, ne zahteva, samo postoji… kao dokaz da još uvek mogu biti žena.
Možda ovo nije kraj moje priče. Možda će doći dan kada ću morati da biram. Možda ću tada izabrati sebe.
Jer najvažnije što sam naučila jeste da ljubav nije greh – ali zaboraviti na sebe, to jeste.
Facebook Comments