Moje ime je Mirela i imam 41 godinu. Živim u Zenici, u porodičnoj kući s velikim dvorištem, ali i tišinom koja predugo traje. Udovica sam već šest godina. Moj muž je bio dobar čovek, ali bolest ga je odnela prerano. Od tada… živim za druge. Za roditelje, za sestru, za posao, za komšije. A sebi sam najčešće bila poslednja.
Dugo nisam ni razmišljala o tome da tražim muškarca. A onda je prošla i četrdeseta. Počela sam da se budim ujutru i osećam prazninu. Ne nedostaje mi luksuz, ni pažnja, ni izlasci. Nedostaje mi ruka na ramenu, pogled pun razumevanja, tišina u kojoj ne moramo ništa da kažemo.
Zato sada ovo pišem. Ne stidim se da kažem da želim muškarca. Želim prijatelja, saputnika, nekog ko ume da ćuti, ali i da se nasmeje. Godine mi nisu važne – sve dok si iskren, dobrog srca i spreman na poštovanje i vernost.
Ne tražim savršenstvo. Sama nisam savršena. Imam par kila viška, radim kao medicinska sestra, i često sam umorna kada dođem kući. Ali znam da volim iskreno, kuham sa srcem i umem da saslušam kad te svi drugi zaborave.
Ako si iz Bosne, Hrvatske, Srbije ili dijaspore – javi mi se. Ne moraš pisati romane. Samo reci iskreno ko si, odakle si i šta tražiš. Ako nam se putevi poklope, možda napišemo i našu priču zajedno.
