Zovem se Mirela. Imam 42 godine i dolazim iz Zenice, i ovo je prvi put da ostavljam ovakav oglas. Pišem ga iskreno, iz srca, bez maski, bez filtera. Nisam ovde da gubim vreme, niti da se igram emocijama. Već sam prošla kroz mnogo toga u životu, i došla sam do tačke kada želim – i tražim – iskren odnos, pun topline, razumevanja i bliskosti.
Nisam manekenka, ali imam dušu vredniju od zlata. Visoka sam 169 cm, imam smeđu talasastu kosu do ramena, svetlozelene oči koje svi kažu da “govore više od reči” i obline koje ne skrivam, već sa ponosom nosim. Žena sam od krvi i mesa, prirodna i svoja. Volim da se obučem lepo, ali ne zbog drugih – već zbog sebe. U džinsu i košulji se osećam najprirodnije, mada ponekad volim i haljine. Volim svoj osmeh, i još više volim kada ga neko iskreno izmami.
Po zanimanju sam medicinska sestra. Već 20 godina radim u lokalnom domu zdravlja i moj posao je i moj poziv. I dalje verujem da se čoveku može pomoći ne samo lekom – već i rečju, toplim pogledom, stiskom ruke. Nekada se osećam premoreno, ali nikada prazno – jer ono što dajem, to mi se uvek nekako vrati. Obožavam ljude i rad sa njima, i to me ispunjava.
U slobodno vreme volim tišinu. Obožavam čitati – psihološke romane, biografije, poeziju. Volim večeri kada se umotam u ćebe, pustim tišinu i pišem misli u svoj dnevnik. Imam malu baštu iza kuće gde sadim začinsko bilje i cveće. Lavanda, ruzmarin, nana… mirisi mog detinjstva, koji me vraćaju u dane kada je sve bilo jednostavnije.
Bila sam u braku 12 godina. Nažalost, ljubav se ugasila, ali ostali smo korektni. Imamo jednog sina koji je sada već student u Sarajevu, i ponosna sam na njega svakim delom svog bića. Ne tražim mu oca – on već ima svoj put. Ali ja? Ja još verujem da nisam rekla poslednju reč kad je ljubav u pitanju.
Tražim muškarca između 45 i 55 godina. Ne zanimaju me mladići koji traže avanturu. Ne zanimaju me oženjeni koji žele “nešto sa strane”. Ne zanimaju me poruke od tri reči. Zanimaju me duše koje znaju šta je nežnost, šta je razgovor, šta je poverenje. Zanimaju me pogledi koji kažu: “Tu sam.” Muškarci koji imaju prošlost – ali žele budućnost. Muškarci koji znaju da tišina dvoje ljudi može biti jača od hiljadu reči. Muškarci koji se ne plaše suza, niti emocija.
Ne tražim savršenstvo. Ni ja nisam savršena. Imam svoje dane kada ćutim, kada me zaboli prošlost, kada mi zadrhti glas. Ali volim iskreno, snažno i do kraja. Kad zavolim – to je zauvek.
Ako si još uvek tu i čitaš… možda je to znak. Možda si ti baš onaj koji mi je suđen. Piši mi. Reci mi ko si. Šta voliš, šta te raduje, šta te tišti. Reci mi kakvu muziku slušaš, kakav ti je pogled kad ćutiš, kad si ranjiv.
Ja ću ti reći sve svoje. Neću ti lagati. Ni o godinama, ni o borama, ni o ranama. Jer verujem – u pravom zagrljaju, sve se zaceli.
