Znam kako zvuči. Priznajem – zvuči kao loša serija, kao fantazija koja prelazi granice morala. Ali za mene… ovo je stvarnost u kojoj živim već više od godinu dana. I ne pišem ovo da bih se hvalio. Pišem jer mi je ova priča uništila ono malo mira što sam imao.
Imam 42 godine, oženjen sam skoro 15. Supruga je dobra žena. Posvećena. Ambiciozna. Radi posao koji zahteva česta putovanja. U početku je to bilo par puta godišnje – a onda je to postalo par puta mesečno. Često ostajem sam po nedelju dana. U početku mi je prijalo. Sloboda, tišina… ali onda je usledila praznina.
Njena sestra, mlađa tri godine, dolazila bi povremeno – da obiđe kuću, pričuva psa, donese nešto od hrane. Znate već, porodica. Bila je uvek nasmejana, opuštena, drugačija. A onda je jedno veče ostala duže. Popili smo po čašu vina. Pričali. Smejali se. I… dogodilo se.
Nismo se pravdali. Nismo ni planirali. Ali od tada, svaki put kada supruga ode – njena sestra dođe. Ne dolazi kao sestra. Dolazi kao žena koja zna šta radi. A ja je puštam. Ne opravdavam sebe. Znam da nije ispravno. Ali u tim danima, osećam se viđenim, poželjnim, kao neko kome se vraća osećaj da postoji.
Znam da se igram vatrom. Znam da nije pitanje “da li će se saznati”, već “kada”. I najviše se plašim toga – jer neću izgubiti samo brak. Izgubiću poverenje. Užasno me razdire to što počinjem da osećam stvari koje ne bi trebalo da osećam prema njoj. Postavlja mi pitanja koje supruga nikad ne postavlja. Pita me da li sam srećan, da li me neko grli kad ne radim ništa. Pita me šta bih želeo – a ne šta moram.
Ovo nije avantura. Ovo je nešto mnogo dublje i opasnije. I nije više pitanje seksa. Postalo je pitanje duše.
Ne znam kuda ide. Ne znam da li će sutra sve eksplodirati. Ne znam ni da li želim da prestane – jer prvi put u godinama, ne osećam se sam. Ali isto tako, svakog dana se budim sa grižom savesti.
Zato ovo i pišem. Ne da opravdam prevaru. Nego da pokažem koliko daleko možemo otići kada ljubav u braku postane navika, kad se izgubimo u obavezama, a zaboravimo da ljubav ne može da funkcioniše na autopilotu.
Ja sam čovek koji je napravio grešku. Veliku. Ali pre te greške bio sam muž koji je bio zanemaren. I to ne pravdam – ali možda neko ko ovo čita shvati na vreme koliko bliskost znači… pre nego što bude kasno.
– Muškarac, 42, Srbija
Facebook Comments