Nikada nisam verovala da će moj brak, u koji sam ušla s toliko nade, ljubavi i poverenja, postati priča koju danas ispisujem s knedlom u grlu. Ne zato što želim pažnju, već zato što želim da neka druga žena, koja možda prolazi kroz isto, zna – nije sama. I da zna kada treba da pobegne.
Upoznali smo se kada sam imala 26 godina. On, šarmantan, duhovit, ambiciozan. Ja, tada još pomalo naivna, ali iskreno zaljubljena. Bili smo „onaj par“ – oni koji svi gledaju i misle da su idealni. Ali ono što se dešavalo iza zatvorenih vrata… niko nije znao.
Prvih par godina bilo je sve što sam mogla da poželim. Cveće bez razloga, večere, planiranje budućnosti. A onda se sve promenilo. Polako, neprimetno. Počeo je da bude hladniji. Onda ljubomoran. Pa posesivan. Njegove reči su postajale oštrije, kao da sam svakog dana morala da ga uveravam da sam mu verna. Iako nikada nisam ni pogledala drugog muškarca.
A onda je došla „ideja“ koju nikada neću zaboraviti. Bilo je to veče kad je pio s najboljim prijateljem – Markom. I kad sam već legla, prišao je krevetu s osmehom koji mi je sledio krv. Rekao mi je da ima predlog. Da „osvežimo“ vezu. Da pokažem koliko sam mu posvećena.
„Samo jednom. Sa Markom. Da mu dokažemo da nam je veza jača od svega.“
Mislila sam da se šali. Smejala sam se, zbunjena, očekujući da se nasmeje i on. Ali nije. Njegove oči nisu imale ni trunke humora.
Danima me je ubeđivao. Manipulisao. Govorio kako će to biti test poverenja. Kako ćemo, ako prođemo kroz to, znati da nas ništa ne može razdvojiti. Bila sam slomljena, iscrpljena, i više nisam znala šta je normalno, a šta nije. Pristala sam.
Marko je, naravno, znao za sve. Bio je tih, čak i posramljen. Nikada neću zaboraviti kako me pogledao – kao da i sam ne veruje da ulazi u to. I sve se dogodilo brzo, hladno, bez emocije. Kao da ni ja, ni on, nismo bili prisutni. Kao da je neko drugi upravljao tim trenucima.
Mislila sam da je kraj. Da smo prošli „test“. Da će se stvari vratiti u normalu.
Ali nisu.
Postao je još gori.
Počeo je da mi prebacuje ono što sam uradila – iako je on to tražio. Počeo je da me naziva pogrdnim imenima. Da me vređa, da me kažnjava tišinom. Onda me je snimao bez mog znanja. Puštao je snimke Marku, pred drugima, smejući se. Sve je postalo igra moći. Iživljavanje. Uništavanje onoga što sam bila.
Najstrašnije je bilo kad sam saznala da to nije bilo prvi put. Pre mene, imao je još dve veze u kojima je radio isto – terao ih na „igre“. Samo što tada nisam znala. Ja sam bila sledeća epizoda u njegovom bolesnom scenariju.
Pobegla sam.
Jedne noći, uzela sam samo najosnovnije stvari i otišla kod rođake. Plakala sam danima. Nisam mogla da verujem u šta sam pretvorena. Koliko sam daleko otišla od sebe.
Danas, godinu dana kasnije, pokušavam da se sastavim. Terapeutkinja mi je rekla da sam preživela emocionalno i psihološko zlostavljanje. Da je ono što mi je radio bilo sofisticirano, ali duboko destruktivno. I da je najhrabrije što sam mogla – da odem.
Nisam ispričala ovu priču da bih sabirala šokirane poglede. Ispričala sam je jer znam da tamo negde, možda baš sada, neka žena sedi na krevetu i pita se da li je ona kriva. Nisi. Nikada nisi.
Ako te neko ubeđuje da moraš da dokažeš ljubav preko bola, preko poniženja, preko granica koje ne želiš da pređeš – beži. Prava ljubav nikada ne traži da izgubiš sebe da bi ostala u vezi.
Ja sam to naučila na teži način. Ti ne moraš.
Facebook Comments