Udata sam deset godina. Kad to kažem, zvuči kao stabilan brak, zrela veza, sigurnost. I da me neko pita pre tri godine kako bih opisala svoj brak, rekla bih: miran. Ne uzbudljiv, ne vatren — ali miran, pouzdan. Moj muž je dobar čovek. Radišan, odan, miran tip koji ne voli previše komplikacija. Imamo decu, kuću, zajednički život i gomilu obaveza koje svakodnevno vučemo zajedno, kao neko timsko preduzeće. Ali već godinama nemamo ono najvažnije — povezanost.
Ne sećam se kada smo se poslednji put istinski pogledali. Znaš onaj pogled, gde sve stane i znaš da si viđen, da si voljen, da si željen? Ne sećam se kad me poslednji put iznenadio nečim malim. Ne pamtim kada sam mu bila potrebna zbog duše, a ne samo zbog ručka, veša, dece. I ne krivim ga. Krivim nas. Jer nismo negovali ono što nas je nekad spojilo. Samo smo tonuli u svakodnevicu.
A onda… pojavio se on.
Kum. Njegov najbolji prijatelj. Moj prijatelj takođe. Čovek kog sam znala kao brata. Bili smo opušteni jedno s drugim — šalili se, razmenjivali poruke, pomagali oko rođendana, organizacije, života. Bio je tu kad mi je muž zaboravio godišnjicu. Bio je tu kad sam prvi put zaplakala jer sam se osetila kao da više nikome nisam posebna.
I desilo se. Ni sama ne znam kako. Nije bilo unapred planirano, nije bilo ni svesno. Bio je to jedan razgovor koji se odužio. Jedan zagrljaj koji je trajao sekund duže. Jedan pogled koji je prešao granicu. Jedna noć koja je sve promenila.
Prvi put posle dugo vremena — osetila sam se vidjeno. Živo. I ne, nije reč samo o intimi. Jeste bio strastven, zabranjen, divlji. Ali bilo je više od toga. On me je slušao. Gledao me. Osećala sam da postojim.
I ponovilo se.
Viđamo se potajno. U njegovom stanu, ponekad u kolima, ponekad na poslovnim putovanjima. On kaže da sam mu postala opsesija. Ja znam da sam duboko u preljubi, i da svakim danom hodam po ivici. Moj muž ništa ne zna. Ili možda oseća, ali ne pita. Ne traži. A ja igram tu dvostruku igru i svakim danom mrzim sebe više.
Jer istovremeno, ne mogu da stanem.
Kad nisam s njim, nedostaje mi. Nedostaje mi taj osećaj da sam poželjna, bitna, posebna. Sa kumom se smejem. Plačem. Govorim o stvarima koje više ne delimo kod kuće. Ne osećam se kao supruga — osećam se kao žena. I ta razlika mi para dušu.
Znam koliko je pogrešno. Znam da izdaja nije samo telesna — već emocionalna. I da je najgore što spavam s čovekom koji je trebao da bude deo našeg zajedničkog života, ne tajna u njemu. Ali, da li je greh ako te neko ponovo oživi? Ako te neko dodirne tamo gde si mislila da si mrtva?
Ponekad se pogledam u ogledalo i ne prepoznajem se. Ja, moralna, verna, odana. A sad — lažem. Skrivam poruke. Pravdam izlaske. Navijam telefon da obriše istoriju. Postajem ona žena koju sam prezirala. I najgore je što srce govori jedno, a razum vrišti drugo.
Kum kaže da ne možemo večno ovako. Ili ćemo stati — ili ćemo otići predaleko. Ali šta znači „predaleko“ kad si već emocionalno prešao granicu? Da li se može nazad kad si nekome bio sve što kod kuće nisi?
Ne znam da li volim kuma. Ne znam da li volim još svog muža. Ali znam da volim osećaj da sam nekome svet. Da sam nečija prva misao, ne usputna navika. I to je ono što me ubija — jer znam da to ne može večno trajati. I da kad sve ispliva — ako ispliva — srušiće sve.
Pitam se: da li da priznam? Da prekinem sve i nastavim da živim život u tišini, u ulozi, u miru bez uzbuđenja? Ili da sve bacim niz vodu, priznajući sebi i drugima da sam nekoga prevarila, ali sebe probudila?
Ne tražim opravdanje. Tražim istinu. Jer ne znam više gde je. U krevetu s mužem koji me ne vidi? Ili u zagrljaju kuma koji me gleda kao da sam jedina na svetu?
Možda sam loša osoba. Možda sam samo žena koja je želela da bude voljena. I negde između to dvoje — izgubila sebe.
Facebook Comments