Sanjali su o velikoj porodici, ali kad su saznali da je treći put trudna život im se preokrenuo
Ljubav između dvoje mladih obično je bajkovita, puna obećanja i snova. Međutim kada se dogodi život i ta dva mlada bića sazre često ništa ne ispadne onako kako su zamišljali. Porodica je važna, ali šta kada dve osobe nemaju iste poglede na nju?
Ispovest jedne Bosanke pokazuje na šta je sve žena spremna i šta sve može da postigne zarad porodice, kada je sateraju u ćošak, a mi vam je prenosimo u celosti:
„Šta si rekla?“ Emir me je gledao kao da sam upravo priznala najveću izdaju svih vremena. Ruke su mu se tresle, oči su mu bile pune neverice. „Trudna sam, Emire. Treće dete…“ Glas mi je bio tanak, gotovo nečujan, ali reči su visile u vazduhu poput olovne magle.
Nikada nisam zamišljala da će ova vest biti razlog za kraj. Godinama smo zajedno gradili naš mali svet u Sarajevu, preživeli traume ratnog detinjstva, borili se sa svakodnevnim životom, kreditima, poslom i dvoje dece – Lejlom i Tarikom. Uvek smo govorili da želimo veliku porodicu, da ćemo jednog dana imati kuću punu smeha i dečje galame. Ali sada, kada je to postalo stvarnost, Emiru je bilo dosta.
„Nisi me pitala!“ viknuo je, a njegov glas je odjekivao stanom. „Nisi me pitala da li sam spreman za još jedno dete! Znaš li koliko nas ovo već košta? Znaš li da sam svaki dan na ivici?“
Osetila sam kako mi se srce steže. „Emire, zajedno smo u ovome… Oduvek smo bili zajedno. Zar nije to ono što je poenta?“
Okrenuo se od mene, otišao u dnevnu sobu i zalupio vratima. Lejla i Tarik su već spavali, ali sam znala da su zidovi tanki i da će sutra osetiti napetost u vazduhu, kao što deca uvek osećaju.
Nisam spavala te noći. Zurila sam u plafon i pokušavala da shvatim gde sam pogrešila. Da li sam trebala da čekam bolja vremena? Da li sam trebala da ćutim dok svi problemi ne prođu? Ali kada će to vreme doći? U Bosni nikada nema pravog vremena – uvek nešto čeka: plata, posao, bolji dani.
U narednim danima, Emir je bio još distanciraniji. Dolazio bi kasno kući s posla, izbegavao je razgovor, a kada bi i progovorio, to je bilo samo o deci ili računima. Moja majka, Senada, dolazila je češće nego obično. „Šta se dešava sa vama?“ pitala bi dok je ljuštila krompir za ručak.
„Ništa… samo smo umorni“, slagala bih, ali bi me pogledala onim pogledom koji majke imaju kada znaju da lažeš.
Jednog dana, Emir je rano došao kući. Seli smo za kuhinjski sto. „Ne mogu više ovo da radim“, rekao je tiho. „Ne mogu biti otac još jednog deteta. Ja… nisam spreman.“
„Ali dete dolazi, Emire. Naše dete!“
Slegnuo je ramenima. „Možda možeš sama. Više ne mogu biti deo ovoga.“
U tom trenutku, moj svet se srušio. Nisam plakala pred njim. Samo sam ustala i otišla u svoju sobu, zatvorila vrata i pustila suze da teku bez prestanka.
Majka me je pronašla kasnije te večeri. „Sine, život nije uvek onakav kakav smo zamišljali. Ali deca su blagoslov, šta god da se desi. Ne dozvoli da te slome.“ Njene reči su mi bile jedina uteha.
Tokom narednih nekoliko nedelja, Emir je postajao sve odsutniji – fizički i emocionalno. Deca su počela da postavljaju pitanja: „Gde je tata? Zašto ne večera sa nama?“ Nisam imala odgovore.
Jednog jutra, dok sam spremala Lejlu za školu, pogledala me je svojim velikim smeđim očima: „Mama, jesi li tužna jer ćeš dobiti bebu?“
Kleknula sam ispred nje i zagrlila je. „Ne, dušo. Mama je tužna jer tata i ja prolazimo kroz teška vremena. Ali beba će nam doneti radost, obećavam ti.“
Kada je Emir konačno spakovao svoje stvari i otišao kod roditelja, osetila sam olakšanje pomešano sa tugom. Više nije bilo vike ni tišine koja je više bolela od reči. Samo tišina i praznina.
Porodica i prijatelji su reagovali drugačije. Moja sestra Mirela me je grlila svaki put kada bi me videla: „Nema sramote biti samohrana majka! Pogledajte koliko nas ima!“ Ali bilo je i onih koji su šaputali iza mojih leđa: „Pogledajte je, troje dece bez muža… Šta će sada da radi?“
Najgore su bile noći kada bih ležala budna i razmišljala o tome kako ću sve sama uraditi – školski zadaci, računi koji se gomilaju, deca kojoj su potrebni ljubav i pažnja… I beba koja raste ispod mog srca.
Porodila sam se u martu, sama u bolnici. Držala sam malog Adnana u naručju i plakala od sreće i tuge u isto vreme. Emir ni tada nije došao – samo poruka: „Nadam se da si dobro.“ Ništa više.
Dani su prolazili u borbi – između pelena, domaćeg zadatka i posla sa skraćenim radnim vremenom. Ponekad bih pomislila da neću moći, ali onda bi Lejla donela crtež svih nas zajedno ili bi Tarik poljubio svog brata pre spavanja i moje srce bi se ispunilo snagom.
Društvo često osuđuje žene poput mene – kao da je naša sopstvena krivica što nismo mogle da sačuvamo svoju porodicu. Ali niko ne zna koliko je snage potrebno da se suočimo sa svakim novim danom.
Sada, godinu dana kasnije, gledam svoju decu kako se igraju na tepihu dok Adnan puzi prema meni i nikada nisam bila srećnija.
IZVOR:STIL.KURIR.RS
