Tri godine spavamo odvojeno. Ne pipne me, ne zagrli, ne pogleda onako kako je znao. Ponekad imam osećaj da ni ja sama više ne postojim
“Napravila sam grešku svog života. U trenutku slabosti, usamljenosti i osećaja da nisam više voljena, prevarila sam muža. Nisam to krila, priznala sam mu sve. Mislila sam da je iskrenost prvi korak ka pomirenju. Ali sam se prevarila,” počinje svoju priču Brankica.
Umesto da pronađu put jedno do drugog, njen brak je postao ledeni kavez u kojem su zatvoreni bez nade za oslobođenje. Muž je, kako kaže, nikada nije ni opsovao, ni vikao, ni odlazio iz kuće – ali je prestao da je vidi kao ženu. Preselio se u drugu sobu. Prolaze jedno pored drugog kao stranci.
Tri godine spavamo odvojeno. Ne pipne me, ne zagrli, ne pogleda onako kako je znao. Ponekad imam osećaj da ni ja sama više ne postojim. Samo ćutnja, tišina, zid. Kao kazna bez kraja. A ja sam se nadala da će, ako već ne može da zaboravi, barem moći da mi oprosti.”
Brankica priznaje da joj je osećaj krivice kao kamen oko vrata. Ali u isto vreme počinje da sumnja da je sve otišlo predaleko, i da njen muž možda koristi tu situaciju kao izgovor za distancu.
“Sve sam se trudila da mu pokažem da mi je stalo. Kuvam mu omiljena jela, kupujem mu male poklone, nudim razgovor, iskrenost… ali dobijam samo zid. I ono što me najviše plaši – počeo je da krije telefon. Ranije smo sve znali jedno o drugom. Sada okrene ekran kada prođem, izlazi iz sobe da telefonira. Počinjem da se pitam – da li me samo kažnjava ili je već emocionalno otišao?”
Ova priča pokreće brojna pitanja: da li je greška jednom u životu dovoljna da izbriše sve godine ljubavi? Da li svako zaslužuje drugu šansu? I kada izvinjenje postane uzaludno?
Brankica svoju ispovest završava sa knedlom u grlu:
“Ne tražim da zaboravi. Samo želim da opet budem voljena. Ili da mi kaže da je kraj, da znam na čeme sam. Ovo između – to me ubija.”
IZVOR>STIL.KURIR.RS
Facebook Comments