Zovem se Milena. Imam 45 godina i živim u Novom Sadu, gradu punom boja, a poslednjih godina – i tišina. Ne onih prijatnih tišina, koje dele dve duše dok zajedno piju kafu, već onih usamljenih koje ti uđu pod kožu. Zbog njih sam odlučila da napišem ovaj oglas. Ne da bih izbrisala prošlost – već da bih stvorila budućnost.
Radim kao nastavnica u osnovnoj školi, i mogu reći da svoj posao volim svim srcem. Naučila sam da slušam i kada reči nisu izgovorene. Naučila sam da budem strpljiva, nežna, ali i jasna kad je to potrebno. Te osobine nosim i privatno. Ne volim igre. Ne volim prazne priče. Ne volim odnose koji vise u vazduhu bez korena i pravca. Tražim ljubav – ne idealnu, ali stvarnu.
Bila sam u braku. Imamo sina koji studira u inostranstvu i već ima svoj put. Brak se završio tiho, bez drame, ali s velikim učenjem. Naučila sam da se ne smem zadovoljavati polovinom. Da ne treba ćutati kad boli. I da se prava ljubav ne meri vikendima u šoping centru, već u tome kako te neko gleda kad plačeš, kako te drži kad ćutiš, kako te razume i kad ništa ne kažeš.
Volim jednostavne stvari – jutarnju kafu na terasi, duge šetnje pored Dunava, dobro napisanu knjigu, film uz ćebe i miris kolača iz rerne. Volim i da spremam hranu, ne iz obaveze, već iz želje da nekoga obradujem. Kuća mi je topla, tiha i uredna – spremna da nekoga primi, ali ne bilo koga. Već onoga koji zna da ceni to što je “mir” danas luksuz.
Tražim muškarca između 45 i 55 godina, ozbiljnog, ali ne strogog. Otvorenog, ali ne rasutog. Nekoga ko zna šta znači partnerstvo. Da naslonimo glave jedno uz drugo, bez pitanja i bez potrebe da se dokazujemo. Da pričamo o svemu, ali i da ćutimo zajedno. Nekoga ko zna da se smeje – onako iz stomaka. I da se ne plaši ni tuge ni bliskosti.
Ne zanima me tvoj auto, plata ni položaj. Zanima me tvoj pogled kada kažeš “tu sam”. Zanima me kako razgovaraš sa starijom ženom na kasi. Zanima me da li znaš da pridržiš vrata, da poštuješ tuđe granice, i da li umeš da voliš nečije mane. Zanima me da li znaš da si čovek i kada pogrešiš – i da li umeš da kažeš “oprosti”.
Ako imaš decu – to je lepo. Ne tražim da me neko prihvati kao “drugu mamu”, već kao ženu. Ako si prošao svoje bitke i znaš ko si, onda znaš i koliko vredi mir pored prave osobe. Ne trebaš mi da mi rešiš život – već da ga delimo. Da se oslonimo jedno na drugo, kad sve oko nas postane preglasno.
Znam da ljubav u ovim godinama nije kao ona iz mladosti. Nema leptirića u stomaku svakog dana, ali ima stabilnosti, poštovanja i nežnosti koja traje. Ima pogleda koji zna kad ti je dosta, ima ruke koja te drži kada osećaš da pucaš, i ima večeri koje nisu više usamljene.
Ako si muškarac koji zna da “biti prisutan” ne znači samo biti fizički tu, ako znaš da se nežnost ne traži – već daje, ako umeš da čitaš između redova i ako želiš da zajedno rastemo – možda si ti onaj koga čekam.
Ne tražim bajku, ni romantične gestove za Instagram. Tražim realnost – onu u kojoj se ujutro pije kafa u pidžami, u kojoj se zna ko gde ostavlja čarape, ali i gde se zna koliko vredi nečiji trud. Realnost u kojoj postoji podrška i onda kad svet oko nas poludi.
Možda zvuči staromodno, ali verujem u jedno “mi” koje dolazi posle dvoje “ja”. Verujem da dvoje ljudi mogu da se pronađu čak i ako ih je život ranije vodio različitim putevima. Verujem da si možda i ti sedeo večeras sam, razmišljajući da li neko negde čeka baš tebe. Možda sam to – ja.
Ako si spreman da podeliš život sa ženom koja zna da voli, koja zna da bude stub kad zatreba, ali i da traži rame kad se slomi – piši mi. Napiši mi ko si, kako izgleda tvoj dan, čega se bojiš, šta voliš. Ne moraš biti savršen. Samo budi stvaran.
Milena, 45 godina, Novi Sad – spremna za ljubav bez maske. Ako i ti jesi, hajde da razgovaramo. Možda počinje nešto lepo.
KONTAKT U KOMENTARU
