Mrzela me iz dna duše, a onda je spasila moj život iako nije htela to da uradi
Svedoci smo brojnih ispovesti u kojima žene pričaju o tome kako im je svekrva upropastila život, ali Slavici je spasila glavu, a kako čitajte u njenoj iskrenoj ispovesti:
“Jutro je počelo kao i obično. Napolju još nije bilo svetlo, ali se već čula prigušena buka grada koji se budio iz sna. Otvorila sam oči, protegla se, pogledala svog muža, Andreja, kako spava pored mene. Ležao je na leđima, ruka mu je visila sa kreveta, lice mu je bilo opušteno, kao u deteta. U takvim trenucima pokušavala sam da ne razmišljam o nedavnim svađama, o njegovoj čudnoj otuđenosti, o tome kako je počeo kasno da dolazi kući s posla, govoreći da je „sve u redu, samo ima puno posla“. Želela sam da mu verujem. Želela sam da sve bude u redu.
„Dobro jutro“, šapnuh, dodirujući ga po ramenu.
Stresao se i otvorio oči.
„Već?“ promrmljao je zevajući. „Rano si ustala.“
„Želim kafu“, osmehnula sam se. „A možda možemo zajedno da doručkujemo?“
„Naravno“, klimnuo je glavom, ustajući. „Sad ću nam skuvati kafu.“
Osmehnula sam se. Bio je to redak dobar znak s njegove strane. U poslednje vreme nije mnogo doprinosio kućnim poslovima, i počela sam da mislim da je jednostavno umoran. Ali danas je delovao… drugačije. Previše pažljiv. Previše marljiv.
Otišla sam da se istuširam, a kada sam se vratila, kuhinja je već bila ispunjena mirisom sveže skuvane kafe. Andrej je stajao za stolom i sipao tamnu tečnost u šolje. Sipao je kafu u jednu od njih – moju omiljenu porcelansku, sa plavim cvećem – a drugu, sa pukotinom na dršci (šolja moje svekrve), ostavio je praznu.
„Spremio sam je specijalno za tebe“, rekao je, pružajući mi šolju. „Baš onako kako voliš: sa kapljicom mleka i cimetom.“
„Hvala“, osmehnuh se, ali u tom trenutku moj nos je osetio čudan miris. Nešto oštro, hemijsko… sa notom gorkog badema.
Namrštih se.
– Nešto čudno miriše ova kafa?
Andrej je letimično pogledao na šolju.
— Ne znam. Možda nova kafa tako miriše? Ili je mleko ustajalo?
Ponovo sam pomirisala kafu. Gorki badem. Odjednom se setih bakinih reči, ako miriše na gorki badem, to je kalijum cijanid. Sećam se i časova hemije i priče da cijanid ima karakterističan miris gorkog badema. A ova supstanca je smrtonosna.
Srce mi je počelo ludački da lupa.
„Ljubavi, jesi li siguran da nisi nešto pomešao?“ upitah što sam mirnije mogla. „Alergična sam na neke aditive. Možda bi trebalo da uzmem drugu šolju?“
Zamrznuo se na sekundu, a onda je počeo da drami:
“Ništa ti nevalja, svemu nalaziš manu… Čak komplikuješ i način na koji spremam kafu…”
Preplavio me osećaj krivice. Stvarno sam komplikovala, sigurno nije ništa, a ja pravim dramu.
Klimnula sam glavom, ali u tom trenutku sam čula korake u hodniku. Moja svekrva je izašla iz svoje sobe. Bila je stroga žena, hladnog pogleda i navike da sve primećuje. Nikada se nismo slagale. Mislila je da nisam dovoljno dobra za njenog sina, da sam „previše jednostavna“, da „ljudi poput mene ne žive u njenoj porodici“.
„Dobro jutro“, rekla je suvo, prilazeći stolu.
– Mama, dobro jutro, – Andrej ju je poljubio u obraz. – Spremiću ti kafu. Evo, tvoja šolja, sad ću da ti sipam…
Pružio joj je praznu, napuklu šolju.
„Gde je kafa?“ upitala je, namršteći se.
„Sada ću je napraviti za tebe“, rekao je Andrej, uzimajući džezvu.
U tom trenutku je uradila nešto što mi je spasilo život.
Brzo je uzela moju šolju kafe i rekla:
– Neka snajka pričeka, ja ću uzeti njenu..
Pogledala me je sa mržnjom.
Andrej se zamrznuo. Oči su mu se na trenutak raširile. Pogledao me je, i u tom pogledu sam videla nešto strašno. Ne strah. Ne razdraženje. Već… razočaranje.
– Šta si se spetljao sav? – rekla je moja svekrva i počela da pije iz moje šolje. – Skuvaj još kafe i nemoj da stojiš tu kao statua.
Andrej je polako sipao kafu u sada moju praznu šolju.
Sela sam. Srce mi je lupalo. Nisam mogla da skinem pogled sa šolje ispred svekrve. One sa mirisom gorkih badema.
„Malo je jako“, promrmljala je. „Ali se može popiti.“
Pogledao sam Andreja. Sedeo je spuštenih očiju, čačkajući viljuškom svoj omlet. Ni reči. Ni pogleda. Ni osmeha.
Deset minuta kasnije, svekrva se iznenada trgla.
„Nešto mi nije u redu sa stomakom“, promrmljala je. „Vrti mi se u glavi.“
Zateturala se i pala, a Andrej je potčao ka njoj: “Mama! Šta se dešava?”
Vrisnula sam. Andrej je odmah pozvao hitnu pomoć, ali sve se odigravalo previše brzu. Bilo je jasno da žena neće preživeti.
Dvadeset minuta kasnije stigla je kola hitne pomoći. Lekari su utrčali i pregledali nemoćnu ženu. Pomirisao je šolju koja je bila pored nje.
„Ona ima trovanje cijanidom“, rekao je. „Veoma visok nivo. U komi je. Šanse su male.“
Andrej je stajao bled i drhtao.
– Ne znam kako se to desilo… Upravo sam napravio kafu…
„Gde držite kafu?“ upita doktor.
– U ormaru… ali je nov, kupio sam ga juče…
– Pokaži mi.
Otišli smo u kuhinju. Doktor je otvorio teglu. Ponjuškao ju je.
– Ovde definitivno nema cijanida. Dakle, neko ga je pomešao u šolju ili vodu.
Policija je stigla pola sata kasnije. Počelo je ispitivanje.
„Vi ste poslednji dodirnuli šolju“, rekao je istražitelj, gledajući Andreja. „I vi ste sipali kafu.“
„Nisam uradio ništa loše!“, vikao je. „Volim svoju majku!“
„A vaša žena?“ upita istražitelj, okrećući pogled ka meni.
Bila sam bleda kao krpa.
Kasnije, kada je policija odvela Andreja na ispitivanje, ostala sam sama u kuhinji. Uzela sam šolju i pažljivo je stavila u kesu.
Tri dana kasnije, svekrva je umrla. Lekari su rekli da je cijanid ubio moždane ćelije za nekoliko minuta.
Na sahrani, Aleksej je bio bled, oči su mu bile natečene. Ponašao se kao da je sve njegova krivica. Ali nisam videla tugu u njegovim očima. Videla sam… olakšanje.
Posle sahrane je prišao kod mene.
„Slušaj“, rekao je, „znam šta misliš. Ali nisam ubio svoju majku. Hteo sam da…“ Zastao je, pa šapnuo: „Hteo sam da ubijem tebe.“
Bila sam sleđena. Moj muž bio je ubica, monstrum koji mi je radio iz leđa čitav život…
– Zašto?
„Zato što sve znaš“, rekao je. „Znaš za novac. Za osiguranje. Za činjenicu da sam u dugovima. Znaš da sam se kockao u kazinu, da sam sve izgubio. I ako odeš, ako se razvedemo, uzećeš pola stana. A ako umreš, ja ću dobiti osiguranje. To bi bilo dovoljno za novi početak.“
– A majka?
– Počela je da sumnja. Čitala je moje poruke. Pretila je da će ti reći. Hteo sam da te se rešim… ali nisam računao da će ona popiti kafu.
Pogledala sam ga. Čoveka sa kojim sam živela pet godina. Koga sam volela. Čovek kojem sam verovala….
„Ubio bi me“, prošaputala sam šokirana.
„Da“, odgovorio je. „Ubio bih. Ali nisam želeo mamu…“
Tog dana otišla sam na policiju, ponela šolju od kafe koju sam držala u kesi i sve im ispričala. Postupak se otegao, sve je trajalao mnogo duže nego što sam planirala. Za to vreme stalno sam se osvrtala. Očekivala da Andrej iskoči odnekle i ubije me…
Mesec dana kasnije je uhapšen. Suđenje je trajalo tri nedelje. Nije porekao da je hteo da me ubije. Ali je tvrdio da nije planirao smrt majke. Kazna je bila 15 godina zatvora sa maksimalnim obezbeđenjem.
Preselila sam se u drugi grad. Iznajmila sam mali stan pored jezera. Kupila sam aparat za kafu. Sada sama pravim sebi kafu. Samo prirodnu. Bez cimeta. Bez mleka. I svaki put, pre nego što popijem, pažljivo je pomirišem…
IZVOR;STIL.KURIR.RS
About the Author
