Udala se iz Beograda za momka sa sela, a posle dve godine pobegla nazad: „Mislila sam da sam dobila porodicu, a izgubila sam sebe“
Marina K. odrasla je u Beogradu i nikada nije zamišljala da će jednog dana život potpuno promeniti zbog ljubavi. Tokom studiranja upoznala je mladića koji je odrastao na selu. Zabavljali su se nekoliko godina, upoznala je njegovu porodicu i u početku verovala da će joj život u novoj sredini prijati.
Nakon venčanja preselila se u njegovo rodno mesto i počela da živi sa suprugom i njegovim roditeljima.
Međutim, ono što je pre braka izgledalo kao miran seoski život ubrzo je dobilo potpuno drugačiju dimenziju.
„Ne želim da živim na selu i kraj priče. Nije meni problem da radim, već to što sam imala osećaj da se ništa ne pitam“, ispričala je Marina.
Kako kaže, pre svadbe je nekoliko puta dolazila kod budućih svekra i svekrve. Tada su joj delovali kao prijatni ljudi i verovala je da će se lako uklopiti u porodicu.
Posle venčanja, međutim, svakodnevica je postala mnogo zahtevnija nego što je očekivala.
Već nekoliko dana nakon svadbe dobila je brojne obaveze
Marina kaže da joj rad nikada nije bio problem. Iako je odrasla u gradu, bila je spremna da nauči poslove koje ranije nije poznavala.
U početku joj je sve bilo čak i zanimljivo.
Naučila je kako funkcioniše život na imanju, prihvatila obaveze i trudila se da se uklopi u novu sredinu. Međutim, problem za nju nisu bili fizički poslovi, već osećaj da o njenom životu odlučuju drugi članovi porodice.
Prema njenim rečima, njen suprug se u mnogim situacijama nije suprotstavljao svom ocu, dok je svekar imao glavnu reč u domaćinstvu.
Marini je to vremenom postajalo sve teže.
Posebno ju je pogodilo kada je pokušala da pronađe posao van kuće.
Želela je da ima sopstveni izvor prihoda, da upozna nove ljude i da deo dana provodi izvan porodičnog doma.
Međutim, njen predlog nije naišao na odobravanje.
Prema njenom sećanju, svekar joj je jasno stavio do znanja da ne želi da ona traži posao i da očekuje da ostane kod kuće i obavlja obaveze koje su joj već bile dodeljene.
Marina kaže da je tada prvi put ozbiljno shvatila da se nalazi u situaciji koju neće moći lako da promeni.
Najviše ju je zabolelo ćutanje supruga
Ipak, nije je najviše povredio stav svekra.
Mnogo teže joj je palo to što suprug, kako tvrdi, nije stao na njenu stranu.
Očekivala je da će kao njen partner razgovarati sa roditeljima i pokušati da pronađe kompromis.
Umesto toga, imala je utisak da je ostavljena sama da se izbori sa situacijom.
Vremenom su se nagomilali nezadovoljstvo i osećaj nemoći.
Marina tvrdi da je u kući sve češće imala utisak da se njen trud podrazumeva, dok se njene želje i potrebe zanemaruju.
Posebno joj je smetalo što je za pojedine troškove morala da se oslanja na supruga, iako je želela da ima sopstvenu finansijsku sigurnost.
„Imala sam osećaj da moram da tražim novac za stvari koje su mi potrebne“, rekla je.
Dve godine kasnije donela je odluku
Marina je pokušavala da se prilagodi, ali nakon dve godine zaključila je da više ne želi takav život.
Podnela je zahtev za razvod i odlučila da se vrati u Beograd.
Odluka nije bila jednostavna.
Njeni roditelji u početku nisu bili oduševljeni idejom da okonča brak. Smatrali su da bi možda trebalo da još jednom pokuša da pronađe zajednički jezik sa suprugom i njegovom porodicom.
Marina, međutim, kaže da je odluka bila samo njena.
„Ne žive oni tamo, nego ja. Ja najbolje znam kako mi je bilo“, objasnila je.
Nakon razvoda vratila se u svoj rodni grad i počela da gradi život iz početka.
Danas drugačije gleda na sve što se dogodilo
Nekoliko godina kasnije Marina kaže da joj je najvažnije što ponovo ima osećaj samostalnosti.
Radi, ima sopstvenu platu i živi mnogo skromnije nego ranije, ali tvrdi da je zadovoljna.
Danas posebno ceni mogućnost da sama donosi odluke o svom vremenu, poslu i svakodnevnom životu.
„Sama sam svoj čovek. Nemam luksuz koji sam možda ranije imala, ali imam slobodu“, kaže ona.
Ipak, Marina naglašava da njena priča nije dokaz da je život na selu loš ili da se svaka žena tamo suočava sa istim problemima.
Smatra da je njen najveći problem bio način na koji je funkcionisala konkretna porodica u kojoj je živela.
Kako kaže, postoje ljudi koji vole život na selu, porodična imanja i tradicionalniji način života. Ali postoje i oni kojima je važna samostalnost i mogućnost da sami donose odluke.
Za nju je, kako danas priznaje, bilo presudno upravo to.
„Kada neko spomene seosku idilu, ja se samo nasmejem. Možda nekome takav život savršeno odgovara, ali ja sam shvatila da nije za mene“, zaključila je Marina.
Njena ispovest otvorila je i širu temu o tome koliko je važno da partneri pre braka razgovaraju o tome gde će živeti, kakav će biti odnos prema roditeljima, ko će imati koje obaveze i koliko će svako od njih biti samostalan.
Jer nije svaka ljubavna priča ista, baš kao što nije ni svaki život na selu isti.
Marina je u Beograd otišla kao mlada žena koja je verovala da je pronašla svoj dom.
Vratila se kao neko ko je, kako kaže, tek tada shvatio koliko mu je važna sloboda da sam odlučuje o sopstvenom životu.
IZVOR<STIL.KURIR.RS
About the Author
