Knjiga američkog novinara Metjua Futermana, čiji bi naslov na srpskom jeziku otprilike bio „Najokrutnija igra“ (The Cruelest Game: Chasing Greatness in Professional Tennis), otkriva obrasce po kojima funkcionišu najveći šampioni, a poseban deo posvećen je jednom od najvećih svih vremena – Novaku Đokoviću, piše sportsko izdanje Njukork tajmsa – Atletik (The Athletic).
Jedno od glavnih pitanjia koje u knjizi postavlja novinar Atletika Futerman jeste „zašto tenis svoje najuspešnije igrače dovodi do ludila?“.
PLES PO KIŠI
Deo odlomka iz knjige „Najokrutnija igra“ koji je priložio u tekstu priložio Atletik bavi se jednom epizodom iz 2023. godine, koja se odvila po završetku Ju-Es opena (US Open).
„Kiša pljušti kao da nije padala nedeljama, u trenu prekrivajući zemlju poput debelog tepiha. To je kiša biblijskih razmera, kao iz priče o Nojevoj barci. Kapi velike poput sitnih novčića obrušavaju se na Njujork jedne kasne letnje večeri. Početak je septembra 2023. godine, turnir je završen, poslednji grend slem sezone je gotov, a leto koje je možda poslednje veliko Đokovićevo leto bliži se kraju“, piše Futerman.
Futerman dalje opisuje dečaka koji posmatra kišu ispod šatora u bašti, kog ništa od svega ovoga ne zanima, je bi on samo da igra i pleše po pljusku.
Dečak traži oca, ali oko njega je gužva i mora da se probija kroz masu. Futerman opisuje kako dečak hvata oca za ruku i nekud ga povlači.
„Posle nekoliko koraka već su na otvorenom, pod jakom kišom. Za nekoliko sekundi potpuno su mokri. Dečak zatim hvata i drugu očevu ruku. Pogledi im se sreću. A onda Stefan, kako se dečak zove, počinje da skače. Zapravo, više poskakuje, a njegov otac mu se pridružuje. Ubrzo počinje smeh – onaj iskreni, glasni, dečački. Dva dečaka, jedan mali i jedan veliki, smeju se i plešu na kiši. Tako Novak Đoković u ovoj fazi svog života slavi osvajanje grend slem titule“, opisuje autor teksta.
Futerman u Novakovom plesu po kiši sa svojim sinom Stefanom prepoznaje kod koji mogu da razbiju samo najveći igrači.
„Zato što postoji jedan kod koji ni najveći među najvećima ne uspevaju da savladaju“, objašnjava Futerman. „Svi žele još jedan ples na kiši. Čak i Đoković, koji u tenisu dvadesetih godina ovog veka deluje kao čovek koji je ovladao sa više kodova nego bilo ko drugi“.
ŽIVETI U TRENUTKU
Futerman piše da Đoković u Karlosu Alkarazu i Janiku Sineru prepoznaje sebe iz mlađih dana, njihovu hrabrost, samopouzdanje i spremnost da bez straha izađu na megdan najvećima.
„Naravno da poštuješ velika imena, ali ja želim da pobedim i to sam uvek javno govorio. Nikada nisam imao problem da kažem šta mislim. Nema ničeg lošeg u tome da kažeš: sposoban sam da osvajam velike turnire. Mogu da pobedim njega. Znam koje su moje prednosti. Znam ko sam i znam zašto sam ovde“, rekao je Đoković.
Dodao je da upravo zbog toga ceni novu generaciju tenisera.
„To mi se dopada kod mladih igrača. Dovoljno su hrabri da uzmu ono što misle da zaslužuju.“
Međutim, Futerman ističe da sama hrabrost nije dovoljna. Pravi test dolazi kada meč krene u pogrešnom smeru, kada sumnja preuzme kontrolu i kada igrač mora da pronađe način da se vrati.
„SVE JE PSIHOSOMATSKI“
Na pitanje kako uspeva da se izbori sa takvim trenucima, Đoković odgovara jednom rečenicom:
„Sve je psihosomatski“.
Kako Đoković objašnjava, ključ je u tome da misli ne preuzmu kontrolu.
„Bilo da je u pitanju svesno disanje, određeni pokreti ili način razmišljanja, poenta je da pustite misli koje vam okupiraju um. Uvek sam smatrao da je efikasnije da ih jednostavno pustim. Šta god da se pojavi, ne pokušavam previše da se vezujem za to. Razmišljam samo o sledećem trenutku i trudim se da budem prisutan“, rekao je Đoković.
Futerman zaključuje da je upravo to jedan od najvažnijih Đokovićevih principa – prošli poen, prošli meč ili prošla sezona više nisu važni. Postoji samo sledeći trenutak.
ĐOKOVIĆ KAKVOG RETKO KO VIDI
Đoković objašnjava da na terenu često igra instinktivno, gotovo na „autopilotu“, ali da je presudno da prepozna kada ga emocije odvode u pogrešnom smeru.
„Na terenu uglavnom igraš instinktivno, gotovo na autopilotu. Ali ponekad te taj autopilot odvede u pogrešnom pravcu. Moraš da presečeš tu putanju. A nemaš mnogo vremena. Puls je visok, ostaješ bez daha, boriš se sa emocijama, publikom, svim spoljnim faktorima koji utiču na tebe.“
Kako kaže, cilj je da reakcija na sve te spoljne uticaje bude što mirnija.
„I onda moraš da istreniraš sebe, da tvoja reakcija na sve to bude manje radikalna“.
Futerman zaključuje da je to lice Novaka Đokovića koje publika retko vidi – ne tenisera koji viče, lomi rekete ili pokazuje emocije, već sportistu koji gotovo neprekidno analizira sopstveni um i pokušava da njime ovlada.
About the Author
