Početne predrasude ove žene su razbile i to zahvaljujući svojoj vrednosti i požrtvovanosti. Retko koji muž požalio se na svoju izabranicu koja je stigla iz daleka, a mnogi kažu da je predanost porodici i supružniku ono što one nose iz kuće.
Iako se njihov dolazak najčešće vezuje za udaljena, ruralna područja, ivanjički profesor Milinko Bogdanović potvrđuje da to nije uvek slučaj i da su neveste iz Albanije dobrodošle i u gradsku sredinu.
– Susreo sam se sa tabuima, vezanim za ovu temu. Međutim, neophodno je da čovek sam prelomi u svojoj glavi i da shvati šta želi od života. Ja sam više od svega želeo da imam porodicu i sve priče i predrasude sam ostavio sa strane – priča Milinko.
Lepa Vjolca je u podgolijsku varošicu stigla iz Skadra, a Milinko je buduću suprugu prvo video samo na slici.
– Iako se radnja dešava u 21. veku, priča ipak ima sve elemente tradicije. Njene sestre ovde žive već deset godina i znao sam da se radi o divnoj porodici. Dogovorili smo se i ja sam otišao u Skadar – priseća se Milinko.
Nakon prvog susreta bio je siguran da je Vjolca žena sa kojom će provesti ostatak života.
– Sve je sudbina, mene je intuicija vodila na taj put i nisam pogrešio – kaže Milinko.
Četiri godine nakon prave mrsne svadbe, Vjolca i Milinko dobili su kćerkicu Irenu, mezimicu koja je još više ojačala njihov brak. Ovo dvoje vedrih ljudi dokaz su da ljubav zaista potire sve razlike i da je snove moguće ostvariti, a u njihovom slučaju to je bila – porodica.
Nekoliko puta sam išao u Skadar, gledao devojke, nijedna me nije privukla, pa su me pitali kakvu ženu tražim. Nisam tražio ženu za zabavljanje, već za brak. Imao sam 46 godina kada sam upoznao Manjolu, ali je žena koja je prevodila na albanski rekla da imam 36 godina. Na sreću, izgledam mlađe, pa su lako poverovali.
dodaje da su ljudi kada su čuli da se oženio Albankom govorili: „Pa, zašto baš Albanka?“ pričaju se od „uha do uha“, ali se posle sve smirilo. U selima su uglavnom stariji ljudi, a oni muškarci koji ostanu neoženjeni teško pronalaze ženu koja želi da živi na selu. Teško se odlučuju za Albanku, prvo zbog njene nacionalnosti, a drugo zbog novca koji daju onome ko mu nađe ženu.
– U Albaniju idete tri puta, prvi put kada se sretnete. Ako se volite, onda zakažite sledeći sastanak. Prilikom drugog susreta dođeš kod nje na kafu, ostaviš 50 evra ispod šolje, to je albanski običaj, uzme majka buduće žene. Onda ideš u grad sa njom, njenom majkom i prevodiocem. Tamo se kupi odelo za mladića, zlatni lančić i prsten (jer je to i njihov običaj), kasnije se vratiš kući na ručak, pa možeš da ideš – priča Marko o albanskim običajima.
Za vreme treće surete u njihovom restoranu se održava venčanje. Albanci insistiraju na tome. Na njihovim svadbama nema klasičnih kola i trubača, kao na srpskim svadbama, a mladoženja kupuje venčanicu.
Marko kaže da su Albanke jednostavne žene, vole isto što i Srpkinje, a onima koji kažu da je udati za njih skupo, Marko kaže da su i naše devojke „skupe“, a da su Albanke mnogo skromnije. Važno im je da je muškarac dobar, da ne maltretira svoju ženu, da ne vole varanje. Oni su tip koji kada odu, više se ne vraćaju.
Za njih je razvod braka sramota, pa jako paze u čiju kuću ulaze. Kad smo se dogovorili da se venčamo, došao je brat Manjola da vidi gde živim. Njih ne zanima novac, ja nemam auto, idemo autobusom, ali njoj ne smeta. Mogu da joj kupim i patike za 1.000 dinara, neće da se ljuti – kaže Marko.
Cena se kreće od 3 do 5.000 evra, a kako ćete proći zavisi od vas. Ima muškaraca koji kažu „nađi mi ženu, ja ne pitam za cenu“, voze auto, imaju dobru kuću – naravno da plaćaju bogatstvo. Te hiljade evra ne idu porodicama tih devojaka, kako mnogi misle, već ovim posrednicima koji ti nađu ženu.
Problem sa Albankama je što ljudi misle da svako može da ih oženi. Tako mi se javljaju muškarci preko 60 godina, tražeći da im nađem ženu, da ne budu sami. Kome da ponudim penzionera, čak ni onima sa svakakvim muškarcima – zaključuje Marko.
IZVOR:ESPRESO.CO
Facebook Comments