Nikada nisam mislila da će moj brak izgledati ovako. Kada sam se udala, bila sam puna nade, ljubavi i planova. Verovala sam da ulazim u partnerstvo gde ćemo biti jedno drugome oslonac, gde ćemo deliti i radosti i teškoće. Da ćemo biti bliski – ne samo kao prijatelji, već i kao muškarac i žena. Da će postojati nežnost, želja, fizička privlačnost. Ali umesto toga, poslednjih devet godina živim u tišini, u distanci, u nevidljivoj samoći.
Za devet godina braka, moj muž i ja smo imali odnose samo jednom. Jednom.
Možda će neko reći da preuveličavam, da sigurno nije baš tako – ali jeste. Sećam se tog trenutka. Bilo je to u početku, par dana nakon svadbe. Nije bilo loše, ali nije bilo ni onako kako sam zamišljala. Bilo je kratko, tiho, gotovo kao da se obavlja neka dužnost. Posle toga… ništa.
U početku sam mislila – umoran je, možda je pod stresom. Mislila sam da će se stvari promeniti kad se slegne gužva oko braka, kad se naviknemo jedno na drugo, kad se opustimo. Govorila sam sebi: „Strpi se, sve dolazi na svoje.“
Ali dani su prolazili. Meseci. Godine. I ništa se nije menjalo.
Pokušavala sam da pričam s njim. Pažljivo, nežno, bez napadanja. Pitala sam ga da li je sve u redu. Da li je nešto pogrešno. Da li ga možda ne privlačim. Da li postoji problem o kojem ne želi da govori. On bi svaki put promenio temu, izbegavao kontakt očima, ili rekao da „nije sad trenutak“. Ponekad bi me i prekorio: „Jel’ ti seks najbitniji u životu?“ Kao da tražim nešto sramotno, kao da sam loša žena jer želim bliskost sa svojim mužem.
Počela sam da sumnjam u sebe. Da li sam ja kriva? Da li nešto ne valja sa mnom? Da li sam premalo ženstvena, previše obična? Da li mu nisam privlačna? Gledala sam se u ogledalo i tražila razloge. Ispitivala svaki deo sebe. Postajala nesigurna, tiha, uplašena.
Dani su postajali rutina. Nismo se više ni dodirivali. Bez poljubaca, bez zagrljaja, bez pogleda. Spavali smo u istom krevetu, ali između nas je bio nevidljivi zid. Zid koji niko nije hteo da ruši. Ponekad bih ga slučajno dodirnula u snu, a on bi se povukao. Kao da mu moj dodir smeta. Kao da mu je moje telo strano.
Svi oko nas su mislili da imamo savršen brak. Porodica, prijatelji – svi su videli miran, stabilan par. Niko nije znao šta se dešava iza zatvorenih vrata. A ja sam ćutala. Sramota me je bilo da pričam. Ko će mi verovati? Ko će razumeti? Žena koja živi s mužem godinama, a nema intimnost? Ko će to prihvatiti bez osude ili podsmeha?
Vremenom sam počela da se gasim. Moja potreba za dodirom, za osećajem da sam poželjna, voljena, primećena – počela je da vene kao biljka bez vode. Počela sam da se povlačim u sebe. Da umesto njega grlim jastuk. Da plačem noću, tiho, da ne čuje. A najgore od svega – prestala sam da se nadam. To me je najviše bolelo. Što sam jednog dana shvatila da više i ne želim da pokušavam. Da mi je srce umorno od odbijanja, od tišine, od hladnoće.
Ponekad sam se pitala – da li ima drugu? Da li voli nekog drugog, ili je možda gej? Ali ništa nisam mogla da dokažem. Možda je imao neki svoj razlog, nešto duboko u sebi, ali nije želeo da mi se otvori. A ja sam čekala. Godinama.
Prošle godine sam prvi put ozbiljno razmislila o razvodu. Srce mi je bilo slomljeno, ali i oslobođeno. Shvatila sam da imam pravo da budem voljena. Da budem dodirnuta. Da budem žena, a ne samo „cimerka“. Imala sam pravo da budem srećna.
Ali razvod nije lak. Niti jednostavan. Pogotovo kada živiš u malom mestu, gde ljudi brzo sude, a glasine se šire kao vatra. I još gore – kada duboko u sebi i dalje imaš tragove nade. Sećanja na dane kada ste se voleli. Ili bar mislili da volite.
Danas, više ne osećam bes. Više ni tugu. Samo prazninu. Tišinu. Navikla sam se. Ali to nije život koji želim. Nisam se udala da bih bila sama. Nisam odabrala brak bez ljubavi. Zaslužujem više.
Zato danas pišem ovu ispovest. Ne da bih izazvala sažaljenje, već da bih progovorila. Da možda neka druga žena, koja sada čita ovo i misli da je sama, zna – nisi jedina. I nisi kriva. I tvoja potreba za bliskošću nije sramota.
Zaslužujemo da budemo voljene. Poštovane. Željene. I ne treba da se mirimo sa tišinom koja nas ubija iznutra.
Facebook Comments