Ispovest:
Moje ime je Ana, imam 25 godina i živim život bez stresa. Zvuči kao nešto što svaka žena želi, zar ne? No, moje je to bilo nešto drugačije – život u kojem me nije briga za ništa, osim za sebe i svoje uživanje. Oduvek sam verovala da su pravila stvorena da se krše, i svakog vikenda sam ih kršila na svoj način.
Zvuči pomalo neobično, ali to je moj život. Kroz godine sam se navikla na brzo menjanje muškaraca, bez ikakvih obaveza. Svi ti susreti su bili samo trenutna strast, zabava, ništa ozbiljno. Nisam bila u vezi i nisam želela da budem. Mislila sam da je to način na koji živim slobodno i ispunjeno.
Ali onda, jedne noći, desilo se nešto što nisam mogla da predvidim. Dva muškarca. Ne planirano, ali u trenutku sam završila s njima obojicom. Počelo je sasvim obično. Provela sam veče sa jednim, uživala u njegovoj pažnji, u njegovim rečima, u tome kako me gledao. Bio je stariji, zreo, sa iskustvom koje me privuklo. Osećala sam se dobro, a sve što je trebalo da se desi, desilo se brzo i nesmetano. Mislim da smo svi svesni da takve stvari lako mogu da se dese u trenutku strasti.
I dok sam uživala u toj vezi, drugi je došao. On je bio mlad, energičan, sa onim što sam nazvala ‘nečim’ što me je privuklo iznova. Bilo je to ono što mi je trebalo u tom trenutku. Nismo imali dug razgovor, nije bilo puno reči, samo ono što je usledilo – još jedna noć. Osećala sam se neobično, kao da nešto nije u redu. I tako, iznenada, završila sam s obojicom.
Nakon toga, nisam znala šta da mislim. Bilo mi je uzbudljivo, ali u isto vreme, nešto u meni je počelo da se pita: Da li je to bila samo trenutna želja ili nešto što će me pratiti duže? Jesam li samo tražila izlaz iz svakodnevne rutine, bežala od stvarnih problema? Možda nisam želela da priznajem, ali taj trenutni užitak nije bio dovoljan da se potpuno osećam ispunjeno.
Možda mislite da nisam bila svesna posledica svojih postupaka, ali bila sam. Jednostavno sam verovala da mi je život dovoljno uzbudljiv i da će me svi ti susreti učiniti srećnom. I dalje verujem da niko nema prava da mi kaže šta da radim, ali, duboko u sebi, postavljam sebi pitanje – da li zaista želim ovakav život?
U trenutku kada sam sve završila i ostala sama, osvanula je tišina, koja je donela razmišljanja. U tom trenutku shvatila sam da nisu svi moji postupci nužno odraz sreće. Možda su oni samo način da prikrijem prazninu koju nisam želela da priznajem. Osećala sam se kao da bežim od nečega, možda od sebe, od svoje prošlosti ili od nečega što nisam želela da shvatim.
Bilo je to izazovno razmišljanje, ali nisam sigurna da sam spremna da menjam svoj način života. Možda ću se jednog dana promeniti, možda neću. Ali ova noć s dvojicom mi je dala priliku da se zapitam – šta zapravo želim? I da li sam ikada zaista u potpunosti srećna sa ovim što činim?
Facebook Comments