Ako mi je neko pre nekoliko godina rekao da ću skrivati ovakvu tajnu, ne bih mu verovala. A sada, dok pišem ovo sa stidom i knedlom u grlu, znam da nosim nešto što nikada nisam planirala – strah, krivicu i prećutani stid koji me pritiska svakog dana.
Zovem se Milena, imam 27 godina i živim u malom selu u zajedničkoj kući sa mužem i njegovim roditeljima. Moj muž je vredan, često odsutan zbog posla, ali dobar i pažljiv čovek. Kad sam se udala, sve je delovalo mirno i obećavajuće. Sve dok jednog dana nisam doživela nešto što me i dan-danas proganja.
Svekar, pedesetogodišnjak, uvek je bio tih i ozbiljan. Nikada nije bio neprijatan, ali je znao da mi uputi pogled koji me zbuni. Mislila sam da umišljam. Danima sam ignorisala te trenutke – kako me predugo gleda, kako uvek nekako “slučajno” prolazi pored mene kad sam sama u kuhinji.
Ali tog dana… sve se promenilo.
Muž je otišao u grad na dvodnevni seminar. Svekar mi je ujutru rekao kako mora nešto da popravi u staroj kući, njihovoj vikendici, i da mu treba pomoć. Rekao je:
– Samo da mi dodaješ alat, znaš da sam ostario za klečanje i uvijanje.
Pristala sam. Bila sam uverena da se radi samo o tome. Ali čim smo ušli u vikendicu, nešto u meni se steglo. Sve je bilo tiho, pusto, a vrata za nama su se zatvorila s neobičnim zvukom.
Onda je prišao preblizu. Bez reči, bez upozorenja. Samo je rekao:
– Znaš li ti koliko si lepa kad te muž nema kod kuće?
Osetila sam hladan znoj niz leđa. Pokušala sam da se nasmejem, da skrenem priču, ali već sledeći trenutak me je zgrabio za ruku. Pogled mu je bio drugačiji – to nije bio čovek kog sam poštovala, već stranac u telu mog svekra.
– Niko neće znati, ne moraš ništa da kažeš – šaptao je.
Panično sam ga odgurnula i izletela iz kuće. Srce mi je tuklo kao ludo, ruke su mi drhtale. Nisam mogla da dišem. Taj osećaj mučnine me nije napustio danima. Nisam znala šta da kažem mužu. Da li će mi verovati? Da li će pomisliti da sam ja to dozvolila?
Od tada, izbegavam svekra kad god mogu. U kući pričamo samo ono što moramo. U njegovim očima više ne vidim onog tihog čoveka, već predatora koji je samo čekao da ostanem sama.
Najgore od svega? Nikome nisam rekla istinu. Nosim je sama, kao kamen u grudima.
A najgore tek dolazi – jer sada sam trudna. I iako u srcu znam da je dete muževo, deo mene, onaj zgaženi i posramljeni deo, boji se… boji se da je svekar ostavio još goru senku u mom životu nego što sam mislila.
Drage žene koje živite u zajednici – ne zatvarajte oči pred znakovima. Neki ljudi, bez obzira na godine, nisu ono što se čine. Niko nema pravo da vas dodiruje bez vašeg pristanka. Čuvajte sebe. I verujte svom instinktu, jer on nikada ne laže.
Facebook Comments