Kvalitet filma ne prati do kraja veličinu Novaka Đokovića. Dobar dokumentarni film ima nekoliko snažnih momenata, ali i mnogo onih koji su tek “zagrebani” po površini. Da li će ovo gledati neko ko nije Novakov fan ili teniski zaluđenik? Ovo je testament jedne prebogate karijere ispunjene brojnih kontroverzama, ali mogao bi da postane lament propuštene šanse.
Promocija ovog dokumentarnog filma “Novak Djokovic – The Wolf in Winter” održana je u Njujorku i u Crnoj Gori, ali ne i u Srbiji. I neko je mislio da će u 92 minuta moći da spakuje jednu od najvećih i ujedno najkontrovernijih karijera svih vremena. Sve ovo je odmah izazvalo odmah skepsu, a da li se ona ispostavila kao opravdana ili ne saznaćete do kraja.
Đoković je retko kada davao prava za svoj lik i delo. Na mnogim video igrama ne možete igrati sa Đokovićem (osim ako to nije uključeno u ugovor koji potpisuje sa ATP kao i svaki igrač), retko kada se pojavljuje u ovakvim projektima i do sada nismo dobili nijednu sveobuhvatnu biografiju srpskog asa – ukoliko ne računamo knjigu Krisa Bauersa koja dobija nova izdanja svakih nekoliko godina.
Iako je čuveni Vogue ocenio ovo kao jedan od najboljih sportskih dokumentarnih filmova prethodnih nekoliko godina za prave fanove je istina negde između. Poznato je da Đoković ima sjajan odnos sa Anom Vintur, pa otuda i ne čudi ova ocena koja deluje pomalo subjektivno. Ili možda ne?
Ovaj dokumentarni film ima svojih dobrih strana, ali u globalu je to površni prikaz jedne ogromne, megalomanske karijere i to nije moglo da stane u 92 minuta. Ima nekoliko dubljih uvida, ali su oni toliko sporadični da jednostavno ne pružaju pravu sliku. Upravo to odsustvuje detalja je ono što ostavlja utisak. Nadal je u svom dokumentarcu po prvi put pokazao kako mu izgleda stopalo koje mu je umnogome limitiralo karijeru. Samo ta jedna sekunda je učinila da interesovanje za ovaj film doslovno eksplodira.
Đoković je toliko pomerio granice i imao neke neobične situacije da nije moglo to da se obradi dovoljno detaljno. Da ne navodimo u ovom tekstu momente o kojima nije bilo reči poput toga da mu je do 2016. godine izmicao trofej Rolan Garosa, to što je uvek odbijao da “ide pod nož”, to što je umalo završio karijeru još 2017. godine (zvanično je bio nekoliko dana u penziji i raspustio tim), osvajanje Dejvis kupa sa Srbijom 2010. godine… Ovo su sve stvari koje dolaze svima na um odmah po završetku filma koji je testament jedne karijere koja traje, ali postoji šansa da postane lament propuštene šanse. Ukoliko pogledate iMDB odlično se drži i držaće se još neko vreme sve dok ne počinju da daju sud oni koji slučajno nalaze ovaj film, a ne oni koji su ga iščekivali.
I to je suština. Sam sam gledao dokumentarac o Roriju Meklroju bez da sam znao mnogo toga o njegovoj karijeri i muci da osvoji masters i stigne do zelene jakne, ali nisam siguran da će ovaj Đokovićev dokumentarac privući mnogo ljudi koji ne znaju ništa o njemu. Privući će teniske fanatike koji vole da isprate to, ali se tu “bazen gledalaca” iscrpeo, a to nikako nije smeo da bude cilj.
To odsustvo spuštanja u dubinu, otkrivanja nekih unutrašnjih borbi, sučeljavanja mišljenja i prikazivanja različitih perspektiva moglo bi da dovede do toga da se ovo oceni kao prosečan dokumentarni film, a ne onaj dostojan najboljeg tenisera ikada. I ta tema nije dovoljno razrađena sa izuzetkom par momenata tokom osvajanja Olimpijskih igara 2024. godine.
Ovo je MORALO da bude dokumentarna serija od 10 sati, baš kao i “Last dance” koji je radio Džejson Hehir. On je stigao na Novakov poziv i prihvatio se toga, iako nije znao mnogo o Đokoviću. Ima tu mnogo sličnosti sa tim serijalom, u sličnoj fotelji sede Džordan i Đoković, sličan je tok radnje, ali jednostavno nije zagrebano ispod površine. Očekivalo se da možda vidimo i detaljnije objašnjenje sa kakvom je povredom Đoković osvojio Australijan open 2023. godine što je više puta najavljivao, ali se to nikada nije obistinilo. Nema ni obrađene diskvalifikacije sa US Opena na pravi način. Mnogo je tu pitanja koja nisu dobila pravi odgovor.
Priznao je reditelj da je ranije gledao grend slem turnire, ali da nije do kraja znao koliko je Đoković kompleksna ličnost.
Ovaj film je odlagan više puta i trebalo je da izađe na leto 2025. godine. Ipak, onda je još jednom pomeren za godinu dana jer je Đoković više puta pregledavao snimak i davao neke nove detalje. Novak lično, a ne njegov tim. Što govori o tome koliko je bio uključen, ali i da uprkos tome što je sam birao reditelja, ipak imao potrebu da kontroliše čitav proces do te mere.
Zašto baš ovaj naziv filma?
Zašto se film zove “Zimski vuk” ili prikladnije, ali teže pamtljivo “Vuk tokom zime”. Đoković se neretko poistovećivao sa tom vučjom energijom koja je duboko ukorenjena u srpsku tradiciju, ali vuče korene iz onog paganskog, prehrišćanskog dela tradicije. Za razliku od drugih mitologija u slovenskoj on uglavnom predstavlja slobodnog predatora.
On je istovremeno bio zaštitnik, ali i opasni, gotovo tabu demon. Ova kontradiktornost na neki način dobro pokazuje i Đokovića i njegovu ambivalentnu prirodu kod nekih stvari. Iako će minuciozno precizno spremiti meč iz njega će povremeno isplivati bes koji je supruga Jelena ocenila kao posledica potisnutih emocija.
Upravo je Jelena i najbolji deo ovog dokumentarca jer ona jedina pruža taj dublji uvid u Novakova razmišljanja, pogotovo kada se govori o penziji i gotovo kalimerovskom borbom protiv nepravde. To je lepo analizirano u onom delu o ponašanju Australije, ali je samo taj segment morao da dobije dve ili tri epizode. Nismo dobili drugi ugao i analizu kako su to videli Australijanci, pa niko nije ni pomenuo da su građani Melburna ovo videli kao prst u oko što je Novaku dozvoljeno da “specijalnim izuzećem” uđe u zemlju. Zašto? Zato što su čitavim sedam meseci bili u totalnom lokdaunu. Neprekidno su proživljavali ono što se dešavalo samo vikendima u Srbiji. Novak je objasnio da je ovo politički motivisano, ali nije bilo sudije Kelija na primer da pojasni to detaljnije.
Vuk tokom zime predstavlja očigledno gladnu životinju koja traži plan i koja ne može do kraja da utoli glad. Vuk nikada sebi ne dozvoljava da se prejede zimi jer bi to moglo da ga uspori, a time i odvede u smrt. To često balansiranje i večita glad oslikavaju Novakovu jurnjavu za trofejima, rekordima…
I na kraju vuk tokom zime oslikava igrača u poznim, veteranskim, završnim godinama jer zima najčešće kao opšte mesto u književnosti predstavlja smrt i kraj. Smrt jedne karijere.
Andre Agasi je jedan od sagovornika koji je dobio veliki prostor, pa i on objašnjava da “kraj dođe veoma brzo” i na to upozorava Đokovića, ali da se sada pozabavimo i time koga nema.
Ko se NE pojavljuje u filmu?
Rodžer Federer nije govorio. Da li je to lična odluka Đokovića ili Švajcarac nije mogao da oslobodi 10 minuta vremena u prethodnih par godina ostaje pitanje. Rafael Nadal je govorio šturo i kratko. Na pitanje kako je igrati protiv Novaka odgovara sa “teško”. Mislim da nam nije potreban Šerlok Holms ili Herkul Poaro da to spoznamo.
Nema tu ni Marjana Vajde (koji je bio na promociji!), čoveka koji je oblikovao Đokovićevu karijeru da postane zver kakva je danas, trenera sa kojim je osvojio toliko titula. Nikola Pilić, njegov “teniski otac, dobio je par replika, Miljan Amanović, njegov kum, prijatelj i dugogodišnji fizioterapeut, nekoliko replika i jedna od njih počinje pratkično psovkom što ne liči na njega. Goran Ivanišević, taj živopisni trener, dobio je tek nekoliko rečenica…
I zanimljivo da se u dokumentarnom filmu ne pojavljuje nijedan novinar iz Srbije koji je pratio njegovu karijeru. Nema Nebojše Viškovića, Saše Ozma, Vojina Veličkovića ili Vuka Brajovića – da navedemo tek nekoliko njih koji su mogli da daju potpuno drugačiji uvid u stvari.
Ipak, da li sve ovo znači da dokumentarac ne bi trebalo pogledati? Ne, definitivno ga pogledajte, ali ne očekujte ništa dodatno, ništa ekstra.
Ukoliko ste pažljivo pratili Novakovu karijeru sviđaće vam se kako je to spakovano, ali se od ovakvog projekta koji je toliko odlagan i dorađivan očekivalo više. Povucimo jednu kratku paralelu. Dokumetarni film o poslednjih 12 dana Federerove karijere traje samo četiri minuta kraće.
Ovaj površni pogled će izdvojiti ključne momente poput deportacije, NATO bombardovanja, reči “inat”, promene ishrane, osvajanje prvog grend slema, prelomni ritern protiv Federera u polufinalu US Opena 2011. godine, ali neće dati taj dodatni dublji uvid u maniru “The Last Dance”.
I znam da ću možda ovakvom iskrenošću uveriti sve one koji smatraju da Đoković ne može da pogreši, ali je činjenica da je ovo moglo da bude urađeno na još višem nivou.
Ipak, ako se ovo gleda kao jedna “Entry level” priča kako vole da je određuju Amerikanci i da ćemo kasnije dobiti čitavu seriju o Đokoviću onda će ovo biti moguće progutati.
Ipak, ako ovo ostane jedan testament Novakove karijere u sledećih 10 ili 15 godina, onda je sigurno da niko neće do kraja shvatiti zbog čega je ili uprkos svemu je najbolji svih vremena.
Ima odličnih arhivskih snimaka, ima odličnih sagovornika, ali ovo i dalje nije na nivou najvećeg svih vremena.
IZVOR:NOVASPORT
About the Author
