Ne znam kako da započnem ovu ispovest a da ne zvučim kao neko ko je tražio nevolju. A možda i jesam. Ne opravdavam se, ali moram da kažem – nije se desilo tek tako. Ništa se nikada ne desi samo „tek tako“.
Zovem se Radojka, imam 28 godina, živim na selu i radim u lokalnoj zadruzi. Moj muž je vredan, dobar čovek, ali… s vremenom je postao nekako tih. Dalek. Kao da se samo trudi da pregura dan, plati račune, okosi travu i legne. Godinama unazad, nije bilo više nežnosti. Pogledi su postali površni, dodiri rutinski. A ja sam još bila živa iznutra. Željna pažnje. Da me neko pogleda onako kako su me nekad gledali. Da me poželi.
Kolega iz kancelarije – zvaću ga Davor – bio je potpuno drugačiji. Uvek je imao reč više za mene, uvek se smeškao, znao je da mi kaže da lepo izgledam i kad sam umorna, znojna od rada. Počelo je s bezazlenim porukama. Malo flerta. Malo igranja. A onda… slike. Prvo u haljini. Pa u brushalteru. Pa… bez ičega.
Bilo je to nešto između zabranjenog i uzbudljivog. Nisam mislila da će iko ikad saznati. Nisam ni razmišljala da radim nešto loše – dok sam to radila. Bilo je kao igra. Kao dokaz da sam još uvek poželjna. Da nisam samo nečija žena u starim papučama.
Ali onda – onaj dan. Subota. Muž i ja smo spremali drva. Moj telefon mi je ispao iz džepa, a on ga je uzeo da mi doda. Ekran je bio otključan. I baš tada je stigla poruka. Od Davora. Samo jedna rečenica: “Još uvek mislim na tvoje grudi sa one slike.”
Sledio se. Pitao me: „Ko je ovo?“ Glas mu je bio sablasno miran. Nikad pre takav. Uzeo je telefon, prelistao sve. I video. Sve slike. Sve poruke. Svaki „voliš kad te zamišljam u krevetu“ i svaki „hoćeš još?“. Nije rekao ništa. Samo je izašao iz kuće. Ostao je napolju satima. Ja sam sedela na ivici kreveta, znojna, bleda, šokirana. I u sebi sam znala – sad je gotovo.
Kad se vratio, više nije bio moj muž. Bio je senka. Rekao je samo jedno: “Znao sam da si nezadovoljna, ali nisam znao da si spremna da me pogaziš zbog malo pažnje.”
Te reči bole više od bilo koje psovke. Nije vikao. Nije me udario. Samo je uzeo svoje stvari i otišao kod majke. Ostavio me s tišinom. A ja… nisam znala šta da radim. Plakala sam, tresla se, molila ga da me sasluša. Da mi da šansu da objasnim. Da mu kažem da nije bilo ništa fizički. Samo slike. Samo reči. Samo… samo samo. Kao da to nešto menja.
Ne javlja mi se ni danima kasnije. Njegov brat mi je poručio da ne dolazi kući dok sam tu. Davor me izbegava na poslu, kao da se ništa nije desilo. A ja? Ja živim s grižom savesti koja me izjeda.
U jednoj sekundi sam izgubila čoveka koji me nikada nije izdao, samo zato što sam želela malo pažnje od nekoga ko je znao da pogodi tačne reči. I danas se pitam – zašto nisam pokušala da prvo popričam s mužem? Da mu kažem da mi nedostaje. Možda bi se nešto promenilo. A možda ne bi. Ali barem bih znala da sam pokušala.
Ovako… ostaje mi samo da gledam svoj telefon i mislim: da ga tog dana nisam ispustila, možda bi sve bilo drugačije. A možda baš i treba da se desilo – da shvatim da nije stvar u slikama. Nego u meni. U praznini koju sam pokušala da popunim pogrešnim putem.
Facebook Comments