Udala sam se mlada, sa svega 24 godine. Moji su bili protiv. Govorili su: „Šta ćeš tamo, ćerko, ko još ide na selo u današnje vreme?“ Ali ja sam volela. Ili sam barem verovala da volim. Njegove oči su bile iskrene, ruke žuljevite od rada, a reči tihe, mekane. Bio je seljak, ali pošten i čestit. Bar sam tako mislila.
Preselila sam se iz Beograda u jedno malo selo u valjevskom kraju. Počela sam da živim potpuno novim životom – bez buke, bez svetala grada, bez prijateljica. Samo on i ja, njegovi roditelji i beskrajna polja kukuruza. Pomagala sam u kući, naučila da mesim hleb, da hranim stoku, da ujutru ustajem sa petlovima. I bilo mi je dobro. Ili sam sebi ponavljala da jeste.
Njegova majka je bila ćutljiva, a otac – svekar – uvek nekako previše prisutan. Gledao me. Ne na onaj način kako gledaš snaju. Više kao… kao da posmatraš nešto što ti ne pripada, ali bi voleo da jeste tvoje. Trudila sam se da to ignorišem. Govorila sam sebi da umišljam. Pa to je njegov otac!
Prolazili su meseci. Moj muž je išao na imanje, radio po ceo dan, vraćao se uveče umoran. Intimnost je postala retkost. Ja sam ostajala sama u kući, sa svekrom koji je sve više tražio prilike da razgovara sa mnom. Nekad je sedeo u dvorištu dok perem veš i samo ćutao, gledao. Nekad je dolazio u kuhinju dok spremam večeru i pričao priče iz mladosti, ali uvek sa pogledima koji su me grebli ispod kože.
Onda je došla ta noć. Noć koju ni dan-danas ne mogu da izbrišem iz sećanja.
Bila je jaka oluja, gromovi su parali nebo, a muž nije bio kod kuće – ostao je da čuva stoku, jer su javili da će biti problema zbog poplava. Ležala sam budna, ne mogu da spavam, dok su kapi kiše udarale o prozore. A onda… čula sam korake.
Pomislila sam da je muž došao. Ustala sam iz kreveta da mu otvorim vrata sobe. Ali to nije bio on. Bio je to svekar.
Stajao je tiho, samo me gledao.
„Nisam mogao da spavam… Gromovi… A i ti si sama…“ rekao je. Srce mi je ubrzalo. Osetila sam jezu.
„Sve je u redu, ja sam dobro“, rekoh i htela da zatvorim vrata, ali on je ušao.
Nisam mogla da verujem.
Seo je na stolicu kraj mog kreveta. Počeo da govori o prošlosti, o ženama koje je voleo, o usamljenosti. Ruke su mu drhtale, ali pogled je bio siguran. Previše siguran.
Rekao je da me posmatra otkad sam došla. Da nisam kao druge žene sa sela. Da sam nežna. Da se moj osmeh urezao u njega.
„Molim vas, izađite“, prošaptala sam, ali glas mi je bio slab. Ruke su mi bile ledene.
Prišao je. Uhvatio me za rame.
„Ništa neću, samo da budem blizu… Samo večeras… Samo da osetim toplinu, ne mora ništa više…“
Tad sam vrisnula. Glasno, panično. Vrata se otvorila – bila je to svekrva. Videla ga. Pogledala mene. I samo rekla: „Idi u sobu, Dragane.“
On je ćutke izašao. A ona… ona je zatvorila vrata i rekla: „Nisam znala da je opet počeo. Oprosti, ćerko, neće više.“
Tog jutra sam spakovala svoje stvari. Nije me bilo briga što ću razočarati muža. Nisam mogla ostati tamo gde se moj strah slegao u zidove, u vazduh, u posteljinu.
Vratila sam se roditeljima. Oni me nisu osuđivali. Ćutali su, ali su me držali za ruku. I to je bilo dovoljno.
Danas, dve godine kasnije, još uvek nisam u stanju da verujem muškarcima. Moj muž nikad nije ni pitao šta se desilo. Možda je znao. Možda nije hteo da zna.
Ali jedno znam – ta noć me je promenila zauvek. Jer najstrašnije nije ono što se desilo, već činjenica da sam neko vreme sumnjala u sopstveni osećaj. U sopstveni instinkt. I da sam pokušala da ćutim – da se uklopim u sliku „dobre žene“.
Nikome ne dugujem ćutanje. Ni ti, ako si ikada doživela nešto slično.
Facebook Comments