Imala sam samo 22 godine kada sam se udala. Dok su moje drugarice razmišljale o izlascima, fakultetu i letovanju, ja sam se upustila u brak sa čovekom koji je bio 30 godina stariji od mene. Njegovo ime je bilo Rade. Tih, ozbiljan, finansijski stabilan, i uvek pažljiv. Delovalo mi je kao ostvarenje sna – obećavao je sigurnost, mir, zaštitu. A ja sam tada, priznajem, tražila upravo to. Odrasla sam u siromašnoj porodici, bila gladna pažnje, topline, i bežala sam iz haotične svakodnevice.
Na početku sam bila srećna. Kupio mi je stan, vozio me po banjama i letovalištima, vodio u restorane gde su konobari znali njegovo ime napamet. Njegovi pokloni i pažnja su mi bili dovoljni… bar neko vreme. Osećala sam se kao princeza. A onda je, polako ali sigurno, sve krenulo da bledi.
On je sve više vremena provodio gledajući televiziju, čitao novine, a njegovi zagrljaji su postali hladni, mehanički. Nije mi više govorio da sam lepa, nije me više pitao šta želim, o čemu sanjam, ni da li mi nešto nedostaje. U krevetu – ni senka strasti. Iako sam bila mlada, puna života, puna želja, kao da je to sve za njega bilo davno završena priča. Ja sam ćutala. Mislila sam – tako je to u braku. Ali nisam bila srećna. Počela sam da venem iznutra.
Prva poruka od mlađeg muškarca stigla je na Instagram. Bio je to Ivan – pet godina mlađi od mene, sportista, duhovit, s mnogo samopouzdanja. Pisao mi je svaki dan. U početku sam odbijala da poverujem da to može postati nešto više. Ali onda su poruke postale razgovori u sitne sate, pa poveravanja, pa skrivena osećanja. Ivan me podsetio na to da sam živa. Da još uvek mogu da budem željena.
Našli smo se prvi put u jednom kafiću van grada. Tresla sam se cela. Srce mi je tuklo kao nikada pre. On me je samo zagrlio i rekao: “Zaslužuješ više.” Taj dan je bio prekretnica. Posle toga ništa više nije bilo isto. I da, desilo se. Išla sam s njim u stan, prvi put posle dugo vremena osetila sam strast, uzbuđenje, dodir koji nije obaveza nego želja. Bila sam prevarantkinja – ali i žena koja je konačno prodisala.
Taj odnos s Ivanom nije trajao dugo – on je otišao za inostranstvo, a ja sam ostala sa mužem. Ali nešto se u meni promenilo zauvek. Više nikada nisam mogla da gledam Radu istim očima. Počela sam da mu zameram godine, mirise starosti, priče koje sam znala napamet. Osećala sam se kao da sam zaglavljena. Imala sam sve – ali nisam imala ljubav.
Danas? Još sam sa mužem, ali samo formalno. Živimo zajedno, ali duše su nam kilometrima daleko. A ja i dalje, potajno, tražim. Na mrežama, u kafićima, u pogledima prolaznika. Znam da to zvuči loše, ali ne mogu da budem zarobljena u telu koje vene. Ne mogu da živim bez strasti. I ne stidim se toga.
Moja ispovest nije poziv da se vara, ni da se osudi stariji muškarac. Moj muž je dobar čovek, ali nije za mene. Udala sam se prerano, iz pogrešnih razloga. Sad učim da sebe stavim na prvo mesto. I ako jednog dana skupim hrabrost da odem – znaću da sam bar pokušala da volim.
Facebook Comments