Ne pišem ovo da bih sebe opravdala, jer znam da to nije moguće. Pišem jer mi duša više ne može da ćuti. Toliko puta sam prećutala istinu, slagala pogledom, osmehom, zagrljajem. Moj muž je čovek kojeg sam iskreno volela, ali i čovek pored kojeg sam se osećala nevidljivo, kao senka žene kakva sam nekada bila.
Sve je počelo sasvim nevino. Kolega s posla, Marko, stariji skoro 15 godina od mene, uvek pažljiv, uvek s toplim osmehom i onim pogledom koji kao da vidi u dušu. Delovao je sigurno, stabilno, kao neko ko zna šta hoće. U trenucima kada sam se u svom braku osećala kao da više ne postojim, Marko je bio vetar koji mi je vraćao osećaj da sam žena.
Nije to bila strast na prvi pogled. Počelo je dugim razgovorima u hodnicima firme, ručkovima u obližnjem restoranu, smehom zbog glupih šala, a onda… onda su došle te večeri kada smo ostajali duže zbog posla. Jednom smo ostali nas dvoje sami. Bio je januar, napolju je padao sneg, a u kancelariji je bilo tiho, pretiho.
Poljubio me je bez reči. I ja sam mu uzvratila bez razmišljanja. Taj trenutak je pokrenuo lavinu. Sledećih nekoliko meseci viđali smo se tajno, u njegovom stanu, u hotelima, na parkingu dok pada kiša… Svaki put sam se vraćala kući svom mužu s osećajem krivice, ali istovremeno i sa žarom u očima koji on nikada nije primećivao.
Mislila sam da mogu da vodim taj dvostruki život, da mogu da balansiram između dve stvarnosti. Ali onda se dogodilo nešto nezamislivo. Jedne noći, dok sam se vraćala od Marka, zatekla sam muža kako sedi u dnevnoj sobi, potpuno bled. U ruci je držao moj telefon. Ostavila sam ga u žurbi i zaboravila obrisati poruke.
Nisam mogla da dišem. Samo sam stajala kao kip. Nije rekao ni reč, samo mi je pokazao poruku. Bila je to moja poruka Marku: “Jedva čekam večeras, da opet osetim tvoje ruke.” Sve je stalo. Moj svet se srušio u tom trenutku.
Muž je ustao, prošao pored mene kao da sam duh, otišao u sobu i zatvorio vrata. Nisam spavala celu noć. Sedela sam u tišini, gledala u prazno. Ujutru mi je rekao da zna već neko vreme. Pratio me je, proveravao telefon, znao je sve. Ali nije imao hrabrosti da me suoči, nadao se da će proći. Nije prošlo.
Tog jutra, Marko me je zvao da proveri da li sam stigla kući. Nisam mu odgovorila. Nisam se više nikad javila. Sklonila sam ga iz života kao da ga nikada nije ni bilo. Jer ono što sam s njim imala bio je beg, fantazija, privid ljubavi. A cena tog bega bila je prevelika.
Muž nije otišao. Ostao je. Ali više nikada nismo bili isti. Spavamo u istom krevetu, ali među nama je tišina koju ništa ne može ispuniti. Svaki moj pokušaj da popravim, da objasnim, nailazi na zid ćutanja i tuge.
Ponekad ga uhvatim kako me gleda dok misli da ne vidim. Taj pogled nije pun mržnje. Nije čak ni pun razočaranja. U tom pogledu je praznina. I ta praznina me boli više od svega.
Zaslužila sam svaku suzu koju je pustio. Zaslužila sam da me ne voli više. A najgore od svega je što sam sebi oduzela mogućnost da ikada više budem istinski voljena.
Zato ovo pišem – ne da me neko žali, ne da me neko razume, već da možda neka druga žena, koja se nađe na istom raskršću, stane i razmisli. A ja? Ja ću živeti sa svojom greškom. I svake noći, dok ležim pored njega, u tišini koja više nije ljubav, moliću se da mi jednog dana oprosti – ako ne zbog mene, onda zbog svega što smo nekada bili.
Facebook Comments