MARIJA RADI KAO PRAVNICA, A POTOM ČUVA POSEBNE OVCE: Paraćinka se odlučila za SELO, a evo KAKO joj život teče

Priča o Mariji Rajić, obrazovanoj ženi koja se odlučila na rad sa ovcama
Sem ako nije u pitanju simbolika, biti crna ovca, odnosno jagnje, nije nimalo loše. Naprotiv. Živi dokaz za to je autentično stado Marije Rajić.

Ono je raritet u okruženju, baš kao što je i Marija, diplomirana pravnica, jedinstvena među obrazovanim ženama koje rade u gradu, a žive na selu. Na svom imanju u Gornjoj Mutnici, nadomak Paraćina, ona već četvrtu godinu uzgaja ovce romanovske rase čija su jagnjad zift crne boje. Kad odrastu, budu sivkasto bele, sa crnom glavom i nogama. Ošišane, liče na kozu.

Za Mariju i njenu ćerku Mitru (12), daleko od toga da su ovce samo biznis. One su ljubav, hobi i relaksacija, zbog čega su za farmu smislile odgovarajuće ime. Posle podužeg većanja, nazvale su je “Marijine carice”.

– Romanovska ovca potiče iz Rusije. Nastala je sredinom 19. veka u Jaroslavskoj oblasti u okrugu Romanov, te otuda rasa romanovska. Carskom je nazivaju zbog velike plodnosti, a kako je farma moja, ime se samo nametnulo. Za mene su te ovce zaista carice. A tako se i ponašaju – sa osmehom priča Marija.

Jagnje kao kućni ljubimac

Prelepa crna jagnjad mame na milovanje i igru, pa je nedavno jedan bračni par iz Beograda kupio jagnje da im bude kućni ljubimac. Obožava ih i Marijina ćerka Mitra, koja im često peva i svira na violini! Iako ima mnogo obaveza u osnovnoj i muzičkoj školi, a trenira i karate, učestvuje u svim poslovima na farmi, pa nema sumnje da će tu biti mamina naslednica. Već sada zna svaku ovcu po imenu i kako se koja ponaša.

Odrasla je, kaže, na selu, među životinjama. Još je njen prededa čuvao ovce. Domaću rasu. Pre nekoliko godina počela je da istražuje koju bi rasu ona mogla da gaji. Za romanovsku se odlučila kad je buknula korona, pa je kupila jedanaest plotkinja i dva ovna. Vrlo brzo ovce su dobile i svoj novi dom, “carski apartman” takoreći. Štala im je zanimljiv drveni objekat, a ove godine Marija je odlučila da iskoristi savremenu tehnologiju i kupila je kameru kako bi grla bila pod nadzorom 24 sata.

– To mi mnogo znači, naročito kad se jagnje. Ne moram noću da ustajem već putem mobilne aplikacije na telefonu pratim kakva je situacija. Trenutno imam tridesetak plotkinja i još otprilike toliko ovogodišnjih jaganjaca. Ovu rasu sam odabrala upravo zbog plodnosti jer jedna ovca daje godišnje četiri do šest jaganjaca. Uz dobru ishranu rađa dva puta godišnje, a dogode se i četvorke. Po rođenju svako šilježe izmerim i obeležim trakom oko vrata da bih znala ko mu je majka. Romanovska ovca ima svoj pedigre i moraju da joj se znaju roditelji, a prilikom parenja ne smeju da budu u srodstvu do trećeg kolena. Sve moje “carice” imaju ušne markice i umatičene su – objašnjava naša sagovornica.Dodaje da je uzgoj ovaca jedno lepo zanimanje. Posebno kad vidiš kako se rađa novi život. Tu si, dočekaš ga, ispratiš. To pričinjava zadovoljstvo, a romanovska rasa se lako jagnji i to je suština priče.

Dva-tri meseca nakon rođenja podmladak prođe selekciju. Većina jaganjaca ispuni standard i prodaje se za priplod, jedan broj Marija zadrži za sebe da proširi stado, a ostatak je za trpezu. Ovce ne muze jer jagnjad onda ne bi imala dovoljno mleka. Nije ni čudo jer romanovska ne rađa samo jedno jagnje kao domaća rasa. Takođe su ranostasne i stižu za priplod već sa šest meseci.

Višestruko talentovana pravnica kaže da je zadovoljna rezultatom svog truda na farmi. Tržište ima. Uz to, nakon radnog vremena provedenog na zahtevnom poslu u Lokalnoj poreskoj administraciji, vreme je za opuštanje i uživanje u prelepom ovčijem carstvu. Ni ekonomska računica nije zanemarljiva, pogotovu što za životinje ne kupuje hranu.

Ovce
Ovcefoto: RINA
– Imamo svoje žito, kukuruz, ječam, seno… Leti ovce slobodnu pasu na našem imanju. Za jagnjad kupujemo specijalni koncentrat dok treba, a i država daje podsticaje za umatičena grla. Za ruralna područja, u koje spada i Gornja Mutnica, za dobijanje podsticaja je dovoljno 10 ovaca, tako da sam tu pomoć koristila od početka.

Bez obzira na to, ovčarstvo je u paraćinskoj opštini baš retko u poljoprivrednim domaćinstvima. Ako ovce neko i gaji, čini to za svoje potrebe. Tako je u čitavoj Srbiji. A mladi kad odu iz sela, posebno kad završe fakultet, gotovo nikad se ne vraćaju. Marija im poručuje da urade – suprotno.

Šišanje, pedikir i manikir

Marijine “carice” imaju uredne frizure zahvaljujući šišanju za koje se njihova gazdarica pobrine dva puta godišnje. Romanovskim ovcama vuna raste brzo, a Marija šišanje i sređivanje papaka praktikuje obavezno pred jagnjenje.

– Vunu svaki put uredno spakujem i već ne znam šta ću sa njom. Okrenula sam mnogo brojeva, nisam našla rešenje. Sada sam čula da postoji neka vlačara u Drenovcu, pa sam rešila da odem tamo na proleće – kaže Marija.

– Svako ko ima parče zemlje i živi na selu, ili bar ima želju da živi na selu, treba da se bavi nekom granom poljoprivrede. Moja poruka svim tim mladima ljudima je da ne dozvole da im imanje propada već da obezbede sebi zdravu hranu, a pri tom i zadovoljstvo da vide plod svog rada i truda. Budućnost je u poljoprivredi. Iako svakodnevno putujem u Paraćin na posao, ne pada mi na pamet da se preselim. Ovde sam svoj na svome – zaključuje Marija.

IZVOR:ESPRESO.CO

Facebook Comments

Leave a Comment

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

You cannot copy content of this page